У сенци геноцида

У тексту који су прошлог месеца пренели медији широм света Тимоти Виљам Вотерс, професор права на Индијана универзитетуу САД, залаже се за укидање геноцида као кривичног дела. Вотерс, који је у Хашком трибуналу учествовао у писању Милошевићеве косовске оптужнице, сматра не само да суђењима за геноцид треба рећи ,,никад више”, већ да је ,,правни концепт геноцида толико некохерентан и толико штетан по циљеве којима служи међународно право, да би било боље да га никад нисмо ни измислили”.

За геноцид, по Вотерсу, ,,искупљења не може бити” из најмање два важна разлога: „дефектан је у својој дефиницији и има узнемирујуће моралне и политичке последице”. Оптужба за геноцид судски процес преусмерава са чињеница на мотиве, који су чак и код много једноставнијих злочина изузетно сложени и вишеструки. С друге стране, што је много опасније, иако привидно делује у интересу жртава и правде, у стварности легитимише размишљање у категоријама колективног и погодује стварању зачараног круга виктимизације, фатализма и освете.

Избацивање геноцида из судница не значи давање амнестије људима који су наредили или спровели систематска масовна убиства припадника друге заједнице. Сва злодела која чине злочин геноцида остају подложна кривичном гоњењу.,,Не постоји чин геноцида који истовремено није и неки други злочин. Геноцид је злочин карактеризацијом, једна интерпретација”, пише професор Вотерс.

Али та карактеризација скрива двосекли мач, клатно злочина које није увек лако зауставити. Распад Југославије је показао колико је мали корак од схватања о ,,геноцидном народу” до веровања да се над његовим, наводно хронично несуоченим и националном културом ,,контаминираним” припадницима могу вршити превентивни, одбрамбени злочини.

Проблем се не тиче само западног Балкана. Инсистирање на геноциду дестабилизује Блиски и Далеки исток и Централну Африку. На пример, упркос упорном јерменском инсистирању и снажним притисцима из земаља ЕУ, Турска одбија да оптужбу за геноцид третира као правно питање или нешто што има везе с правдом, иако је спремна ,,чак и да упути извињење за масакре” над Јерменима.

Овакво одбијање не подразумева безосећајност или шовинизам. ,,Злочин над злочинима” има огромну политичку моћ. Геноцид је постао једини злочин који је важан. Он данас нема велики државотворни потенцијал само за заједницу из које долазе извршиоци, већ све чешће и за колектив коме припадају (најбројније) жртве. У ери хуманитарних интервенција једнонационалне државе се не граде само убијањем, већ и страдањем.

Дошли смо, како пише професор Вотерс, у ,,морално перверзну” ситуацију у којој се ,,свака група чија патња није названа ’геноцидом’ осећа као жртва другог реда”. Зато не треба да нас чуди што је председник Томислав Николић поменуо опасност од геноцида када је говорио о судбини преосталих косовских Срба. Угрожене заједнице које нису у стању да увере западну публику да им прети ,,врховни злочин” данас немају много шанси да заштите своја права и осигурају егзистенцију достојну човека.

Када убијање престане, прва ,,жртва” злочина геноцида је политика. Судски или научно верификован геноцид представља морално привлачан, практично савршен изговор за деполитизацију сложених проблема који се могу решити само на два начина – политички или (новим) геноцидом. Нажалост у Босни, као и у Руанди, потрага за болним, али преко потребним компромисима пречесто бива гурнута под тепих геноцида. Испод лешева невиних лако је сакрити опасне личне амбиције и великодржавне политичке циљеве.

Зато геноцид треба избацити из правне сфере и оставити га онима којима је ова реч постала опсесија или професија. Наравно, пребацивање ,,ултимативног злочина” у ропотарницу правне историје неће укинути могућност да неко поново крене да убија људе који се, на пример, моле ,,погрешном” богу. Али бар ће сенка у којој живе многа хетерогена друштва постати мање тамна и претећа.

*Предавач на Факултету за медије и комуникације у Београду