Разумети свет и стварност

 За свој четврти дугометражни играни филм "Главом о зид", немачки редитељ турског порекла Фатих Акин (Хамбург, 1973), 2004. године је у Берлину освојио "Златног медвед", одмах по завршетку фестивала појавио се на београдском Фесту (Фест је откупио права за биоскопско приказивање овог филма), освојио и награду Европске академије за филм, наредне године био члан канског жирија под председничком палицом Емира Кустурице и кански боравак искористио за промоцију музичког документарца "Прелазак моста – звук Истанбула".

 Ове године, на 60. Канском фестивалу за свој пети филм "На ивици раја", ангажовано ауторско дело у којем је показао изузетну вештину причања приче о судбинама људи у Немачкој и Турској и указао на могућност  културолошке кохабитације између два различита религијска света, жири на чијем је челу био британски редитељ Стивен Фрирс (а међу члановима и нобеловац, турски књижевник Орхан Памук) доделио му је награду за најбољи сценарио, а припала му је и награда Екуменског жирија.

 У сусрету старих знанаца, у разговору за "Политику", Фатих Акин говори о сопственом поимању филмског стваралаштва, ангажману аутора, неком новом хладном рату и филмским узорима...

За разлику од Ваших првих дела, попут "Кратко и безболно" или "У јулу", филмови "Главом о зид" и "На ивици раја" су изразито политички филмови?

Јесу, то је реалност. Оба ова филма из планиране трилогије "Љубав, Смрт и Ђаво" рефлектују политичку климу и "хватају" тренутке актуелног конфликта између Истока и Запада у којем се назире нешто попут новог хладног рата. Сви смо, мање или више, свесни тога. Видимо то свуда око нас, а не само у Немачкој или Турској – земљама за које сам ја везан. Једино, то још увек не видимо на филму, биоскопима, а ја сам сматрао да је време да се о томе прича. Једну од таквих прича испричао сам овим филмовима, лично, на субјективан начин, кроз сопствене слике и утиске, симболе. Неко други испричао би све то другачије.

У оба филма указујете на нешто што се може назвати и културолошким ратом?

У свету још увек подељеном између капитализма и комунизма, родио се још један културолошки рат и то између хришћанства и ислама, или демократије и ислама, и он је свуда око нас. И у филму "На ивици раја" желео сам да укажем на контрадикторности које постоје унутар ових и оваквих конфликата.

Контрадикторности су предочене кроз шест главних ликова у филму који су  и у функцији сурогата за Европу и Турску?

Појединачно, али и у међусобном прожимању, они персонификују неке од аспеката европско-турског конфликта који се догађа, у подједнакој мери, и у Немачкој и у Турској. Ниједан од њих није доминантан, већ равномеран и то је оно што је испричано кроз шест јунака из шест перспектива. У позадини тога је и моја лична историја од које сам се одмакао да бих отворио и шири план.

Гледаоци су се потајно надали да ће се путеви Ваших протагониста у филму ипак у једном тренутку укрстити, испреплести, али то им нисте приуштили. Зашто?

Зато што живот и стварност нису увек лепи. Ја само покушавам да разумем живот. Не волим да стварам вештачке филмске фрустрације којима бих хватао публику, или да стварам филмове у којима је све објашњено и "нацртано". Волим када гледалац има интерактиван однос док гледа филм и да пошто се он заврши, гледаочева фантазија надокнади све пропуштено. Једино тако се филм не заборавља брзо, већ га се сећате и годинама после, као што се ја до детаља сећам Скорсезеовог "Таксисте", Киаростамијевог "Кроз маслињаке" или Кустуричиног "Андерграунда"...

Сматрате да филмови треба да буду рефлексија стварности?

Да, припадам оној групи филмских стваралаца који сматрају да филм треба да буде одраз стварности. Могуће је да припадам "класичарима", али сматрам да је могуће истовремено бити и модеран, користити модерну архитектуру структуре унутар филма, а опет, тематски, остати стално у контакту са реалношћу.

Са "Главом о зид" видели смо Љубав, са "На ивици раја" упознали смо Смрт иако је крај овог филма оптимистички...

Када бисте неком рекли да желите да снимате филм о смрти, сви би покушали да вас одговоре од тога, јер ко би желео да гледа такав филм. Смрт је још увек табу-тема, поготово у Немачкој, а она је саставни део наших живота и сви морамо да се научимо да се са њом суочимо, да научимо да живимо и са болом. Тек када све то научимо и савладамо отвара се велики простор и за наду. Можда сам наиван, али верујем да и у најмрачнијим тренуцима увек можемо да пронађемо трачак светлости. Искрено у то верујем...

Кажете – уследиће и Ђаво?

Трилогија "Љубав, Смрт и Ђаво" је пројекат, мој покушај да разумем свет и људска бића. Живот, љубав, међуљудски односи, организација друштва, све су то компликоване категорије за чије су ми разумевање потребна три филма. Љубав представља наду, веру, одговорност, способност опроштаја. Ђаво ће представљати дрво моћи, чије је семе зла одавно посејано, таштину, ароганцију, игноранцију, све те изворе одакле долазе зло и ратови. А Смрт је између ове две категорије, попут врата која се могу отворити на обе стране, а ствар је људског избора на коју ће страну.

Колико се оно што Ви стварате може сматрати "новим немачким филмом"?

Моји филмови су снимани немачким средствима, али не сматрам да само због тога они припадају нечему што неки називају новом немачком кинематографијом. У Немачкој настаје толико различитих филмова, под толико различитих утицаја, не постоји нешто што се може звати "немачком школом филма", као што је то било седамдесетих година прошлог века. То је нестало. Немачки филм данас живи у некој врсти виртуелног света унутар којег дејствују аутори различитог порекла.

Сећате ли се нашег првог, берлинског сусрета?

О да, када сте ме питали: "Да ли ја то разговарам са добитником Златног медведа", а ја помислио да сте већ нешто начули! Донели сте ми срећу...

... Разговарали смо тада и о Кустурици...

Емир је један од мојих "господара" и мој Ил Команданте!

Одмах после победе у Берлину дошли сте на Фест и ту упознали Хану Шигулу која глуми у филму "На ивици раја"?

Хана Шигула је легенда, сјајна глумица, Фазбиндерова миљеница. Тачно је да сам је лично тек упознао у Београду.

Знам да се интензивно бавите и продукцијом, али да ли је истина да ћете бити један од продуцената дебитантског филма "Мамарош" нашег Моме Мрдаковића?