Razumeti svet i stvarnost

 Za svoj četvrti dugometražni igrani film "Glavom o zid", nemački reditelj turskog porekla Fatih Akin (Hamburg, 1973), 2004. godine je u Berlinu osvojio "Zlatnog medved", odmah po završetku festivala pojavio se na beogradskom Festu (Fest je otkupio prava za bioskopsko prikazivanje ovog filma), osvojio i nagradu Evropske akademije za film, naredne godine bio član kanskog žirija pod predsedničkom palicom Emira Kusturice i kanski boravak iskoristio za promociju muzičkog dokumentarca "Prelazak mosta – zvuk Istanbula".

 Ove godine, na 60. Kanskom festivalu za svoj peti film "Na ivici raja", angažovano autorsko delo u kojem je pokazao izuzetnu veštinu pričanja priče o sudbinama ljudi u Nemačkoj i Turskoj i ukazao na mogućnost  kulturološke kohabitacije između dva različita religijska sveta, žiri na čijem je čelu bio britanski reditelj Stiven Frirs (a među članovima i nobelovac, turski književnik Orhan Pamuk) dodelio mu je nagradu za najbolji scenario, a pripala mu je i nagrada Ekumenskog žirija.

 U susretu starih znanaca, u razgovoru za "Politiku", Fatih Akin govori o sopstvenom poimanju filmskog stvaralaštva, angažmanu autora, nekom novom hladnom ratu i filmskim uzorima...

Za razliku od Vaših prvih dela, poput "Kratko i bezbolno" ili "U julu", filmovi "Glavom o zid" i "Na ivici raja" su izrazito politički filmovi?

Jesu, to je realnost. Oba ova filma iz planirane trilogije "Ljubav, Smrt i Đavo" reflektuju političku klimu i "hvataju" trenutke aktuelnog konflikta između Istoka i Zapada u kojem se nazire nešto poput novog hladnog rata. Svi smo, manje ili više, svesni toga. Vidimo to svuda oko nas, a ne samo u Nemačkoj ili Turskoj – zemljama za koje sam ja vezan. Jedino, to još uvek ne vidimo na filmu, bioskopima, a ja sam smatrao da je vreme da se o tome priča. Jednu od takvih priča ispričao sam ovim filmovima, lično, na subjektivan način, kroz sopstvene slike i utiske, simbole. Neko drugi ispričao bi sve to drugačije.

U oba filma ukazujete na nešto što se može nazvati i kulturološkim ratom?

U svetu još uvek podeljenom između kapitalizma i komunizma, rodio se još jedan kulturološki rat i to između hrišćanstva i islama, ili demokratije i islama, i on je svuda oko nas. I u filmu "Na ivici raja" želeo sam da ukažem na kontradiktornosti koje postoje unutar ovih i ovakvih konflikata.

Kontradiktornosti su predočene kroz šest glavnih likova u filmu koji su  i u funkciji surogata za Evropu i Tursku?

Pojedinačno, ali i u međusobnom prožimanju, oni personifikuju neke od aspekata evropsko-turskog konflikta koji se događa, u podjednakoj meri, i u Nemačkoj i u Turskoj. Nijedan od njih nije dominantan, već ravnomeran i to je ono što je ispričano kroz šest junaka iz šest perspektiva. U pozadini toga je i moja lična istorija od koje sam se odmakao da bih otvorio i širi plan.

Gledaoci su se potajno nadali da će se putevi Vaših protagonista u filmu ipak u jednom trenutku ukrstiti, ispreplesti, ali to im niste priuštili. Zašto?

Zato što život i stvarnost nisu uvek lepi. Ja samo pokušavam da razumem život. Ne volim da stvaram veštačke filmske frustracije kojima bih hvatao publiku, ili da stvaram filmove u kojima je sve objašnjeno i "nacrtano". Volim kada gledalac ima interaktivan odnos dok gleda film i da pošto se on završi, gledaočeva fantazija nadoknadi sve propušteno. Jedino tako se film ne zaboravlja brzo, već ga se sećate i godinama posle, kao što se ja do detalja sećam Skorsezeovog "Taksiste", Kiarostamijevog "Kroz maslinjake" ili Kusturičinog "Andergraunda"...

Smatrate da filmovi treba da budu refleksija stvarnosti?

Da, pripadam onoj grupi filmskih stvaralaca koji smatraju da film treba da bude odraz stvarnosti. Moguće je da pripadam "klasičarima", ali smatram da je moguće istovremeno biti i moderan, koristiti modernu arhitekturu strukture unutar filma, a opet, tematski, ostati stalno u kontaktu sa realnošću.

Sa "Glavom o zid" videli smo Ljubav, sa "Na ivici raja" upoznali smo Smrt iako je kraj ovog filma optimistički...

Kada biste nekom rekli da želite da snimate film o smrti, svi bi pokušali da vas odgovore od toga, jer ko bi želeo da gleda takav film. Smrt je još uvek tabu-tema, pogotovo u Nemačkoj, a ona je sastavni deo naših života i svi moramo da se naučimo da se sa njom suočimo, da naučimo da živimo i sa bolom. Tek kada sve to naučimo i savladamo otvara se veliki prostor i za nadu. Možda sam naivan, ali verujem da i u najmračnijim trenucima uvek možemo da pronađemo tračak svetlosti. Iskreno u to verujem...

Kažete – uslediće i Đavo?

Trilogija "Ljubav, Smrt i Đavo" je projekat, moj pokušaj da razumem svet i ljudska bića. Život, ljubav, međuljudski odnosi, organizacija društva, sve su to komplikovane kategorije za čije su mi razumevanje potrebna tri filma. Ljubav predstavlja nadu, veru, odgovornost, sposobnost oproštaja. Đavo će predstavljati drvo moći, čije je seme zla odavno posejano, taštinu, aroganciju, ignoranciju, sve te izvore odakle dolaze zlo i ratovi. A Smrt je između ove dve kategorije, poput vrata koja se mogu otvoriti na obe strane, a stvar je ljudskog izbora na koju će stranu.

Koliko se ono što Vi stvarate može smatrati "novim nemačkim filmom"?

Moji filmovi su snimani nemačkim sredstvima, ali ne smatram da samo zbog toga oni pripadaju nečemu što neki nazivaju novom nemačkom kinematografijom. U Nemačkoj nastaje toliko različitih filmova, pod toliko različitih uticaja, ne postoji nešto što se može zvati "nemačkom školom filma", kao što je to bilo sedamdesetih godina prošlog veka. To je nestalo. Nemački film danas živi u nekoj vrsti virtuelnog sveta unutar kojeg dejstvuju autori različitog porekla.

Sećate li se našeg prvog, berlinskog susreta?

O da, kada ste me pitali: "Da li ja to razgovaram sa dobitnikom Zlatnog medveda", a ja pomislio da ste već nešto načuli! Doneli ste mi sreću...

... Razgovarali smo tada i o Kusturici...

Emir je jedan od mojih "gospodara" i moj Il Komandante!

Odmah posle pobede u Berlinu došli ste na Fest i tu upoznali Hanu Šigulu koja glumi u filmu "Na ivici raja"?

Hana Šigula je legenda, sjajna glumica, Fazbinderova miljenica. Tačno je da sam je lično tek upoznao u Beogradu.

Znam da se intenzivno bavite i produkcijom, ali da li je istina da ćete biti jedan od producenata debitantskog filma "Mamaroš" našeg Mome Mrdakovića?