Обесмишљавање демократије

Први месеци рада новог сазива Народне скупштине Србије, нове владе и успостављање локалних власти могу се свести на планирано, доследно обесмишљавање и разградњу оно мало демократских помака које је Србија остварила у последњих 20 година. Фокус политике владајуће коалиције је острашћени, безобзирни обрачун с „петим октобром” и беспримерно јачање партијске контроле и утицаја у свим аспектима економског и друштвеног живота.

Фокус је на компромитацији политичког плурализма и наметању апсолутне власти „победника на изборима”. Плурализам је демократски механизам којим свако друштво исказује, збир интереса различитих друштвених група који, представљени и кроз различите политичке партије, треба да коегзистирају уз стални дијалог и међусобно поштовање. Отуд је основни принцип сваког стабилног демократског система – код нас никад схваћена и прихваћена обавеза већине да поштује и озбиљно разматра глас мањине. Када тога нема, нема ни демократије.

Данас се у Србији успоставља својеврсни „једнопартијски псеудоплурализам” (сан Мире Марковић) у коме политичке партије могу у коалицију свака са сваком у оној комбинацији која им обезбеђује оптимални приступ буџету као изборном плену. Нема идеологије, нема програмских разлика, постоји само уговор о парламентарној већини која треба да гарантује стабилност договорне поделе власти и ресурса.

Изгледа да у овом тренутку у Србији постоје само две странке – ЛДП и ДСС – које не могу са свима и са којима ти СВИ не желе да сарађују. Оне су неприхватљиви партнери зато што имају, суштински различите али јасне политичке програме које желе да остваре уз поштовање правне државе и демократских процедура. (Овде не узимам у обзир странке мањина због њиховог специфичног положаја у односу на власт.) Имам утисак да део проблема са којима се данас суочава ДС произилази и из чињенице да се странка не сналази изван клуба „свако са сваким” у коме је до сада успешно учествовала.

Истовремено, унутар коалиције води се својеврсна битка за заслуге која грађанима треба да покаже којој партији треба да буду посебно захвални. СВЕ се своди на позиционирање партија јер се на основу утиска о њиховој снази гради база за будуће изборе али на основу те снаге расподељују се и јавна предузећа. Законе које је до сада скупштина разматрала и усвајала предложиле су посланичке групе а не влада, а у име предлагача говорили су представници СНС-а! Министри и министарке добре вести саопштавају испред банера својих странака а лоше вести испред симбола владе. Фарсични приказ уверења да је партијска припадност важнија од сваке коалиције видело се на скупштинској седници у којој је влада одговарала на посланичка питања. Министри су за своје одговоре добијали аплаузе само чланова својих партија а не и осталих чланица владајуће коалиције!

Обесмишљавање демократије посебно је драматично кроз насилно „пресликавање” републичке структуре власти на локалне самоуправе које, осим што у основи укида појам самоуправе, представља и незапамћено, беспризорно подсмевање демократским процедурама и вољи грађана. Овај процес је суштина партизације јер пре свега има за циљ намиривање локалних партијских кадрова који би били ускраћени за свој очекивани и наравно „заслужени” део локалбуџетског колача ако би власт остала само на републичком нивоу. Ја не знам ниједну демократску државу у којој се то ради као што нажалост не знам ни државу у којој би слободни, законима заштићени грађани то трпели без икакве реакције.

Можда је пасивност грађана разумљива када им поруку о неизбежности прекомпоновања локалних власти саопштава председник владе из СПС-а док иза њега, као министра полиције, стоји адекватно намргођени генерал жандармерије. Истовремено, да ли је било ко изненађен чињеницом да напад на локалне самоуправе подржава и странка из владајуће коалиције која наводно заговара регионализацију, дакле посебност делова Србије која се неизбежно исказује и кроз различите резултате на локалним изборима? Али, авај, они који су веровали у поклон од хиљаду евра поверовали су и у обећану департизацију!

У овом контексту за мене је посебно драматично ћутање организација цивилног друштва, рецимо Сталне конференције градова, али и академске јавности које би морале да укажу, ако ни на шта друго, оно на опасно обесмишљавање избора, посебно локалних, као основне демократске процедуре. Неизбежна и предвидива последица ће бити још већа апстиненција на следећим изборима. Ћутање грађана на изборима не значи одобравање. Напротив.