Имати или немати идеологију

Каравани пролазе, политичари се смењују на власти, али начин размишљања остаје. Тако се у нашој јавности стално чује жал што нема више идеологије, што су политичари постали прагматични и следе само властите тренутне интересе. Алтернатива која нам је понуђена је или потпуна беспринципијелност или какви-такви принципи. Не принципи којих се неко обавезно држи него више списак циљева који добро звуче. Идеологија је за нас позитиван појам, а у тој чињеници се најбоље огледа сиромаштво наше политичке сцене.

За добру политику није довољно да сте се одвојили од потпуне беспринципијелности и саставили какву-такву причу за јавност. Баш у оквиру те алтернативе креће се расправа у сада располућеној Демократској странци. Драгољуб Мићуновић предност своје стране види управо у томе што Ђиласова страна „нема идеологију”, док је Тадићева наводно има. Међутим, проблем Демократске странке су обе стране ове дилеме.

Идеологија у једној странци није само скуп идеја којe она користи, него и суштина тих идеја. Ако се идеје користе на манипулативан начин, ако су скупљене у затворену причу која се никада не доводи у питање нити допушта слободну расправу, идеологија која тако настаје одваја свог носиоца од реалности. А Демократској странци се догодило управо то. У идеологији била је за ЕУ, а у пракси је допуштала системску корупцију о којој причају известиоци ЕУ, у идеологији је била демократска, а у пракси је монополизовала медије на више компликованих начина. У идеологији је била социјалдемократска, а у пракси је законски омогућавала монополе и богаћење тајкуна. Овај одвојени, нереални, свет пропаганде на крају је почела да примећује целокупна јавност, једино су контролисани медији одолевали, али се тај бокал морао кад-тад разбити и вода просути. Утолико је чудно да се човек толиког политичког искуства какав је Мићуновић због тога изненадио.

Сада је таква ситуација да овај проблем са имањем идеологије, а не само са немањем идеологије, не виде обе стране у Демократској странци. У политици треба превазићи ту лажну дилему: наравно да треба имати идеје уместо потпуне беспринципијелности, али те идеје морају бити промишљене, детаљне и отворене, сасвим другачије од садашњег „идеолошког” стања у ДС-у.

Да то стање није баш најбоље види се и из податка да обе стране желе да се много јаче профилишу као социјалдемократске партије. Проблем је само у томе што пракса говори да оне то нису. На обе стране, очигледне су везе са крупним капиталом, а многи функционери ДС-асу крупни капиталисти. Демократска странка имала је премијера који је долазио из консултантске куће која се бавила приватизацијама и који је свој мандат провео под слоганом:,,Приватни власник је увек бољи”, што није баш нека социјалистичка девиза. Свита демократске странке такође је махом неолиберална.

Сада,пак, професор Мићуновић каже да треба видети да ли ,,странка остаје на позицијама левог центра, са социјалдемократским елементима. И да ли позивања на нове реформе, како се чује од неких, подразумевају неолиберални концепт ослањања на крупни капитал”. Да профилисање идеологије ДС-анеће бити лако види се и по томе што је ово можда први пут да је неки функционер Демократске странкеуопште поменуо реч ,,неолиберално”. Вероватно је да би политичари и једне и друге стране у ДС-унајпре требало да науче шта та реч значи, па да онда тек почну да на противљењу неолибералним реформама граде неку политику. Али то неће бити лако, пошто су све реформе које је ДС до сада спроводио биле неолибералне. А што се тиче онога што функционери ДС-астварно мисле, биле би то још више, да су се с тим могли добити избори.

Ова конфузија је последица недемократске владавине ДС-а, управо затварања у идеологију и одвајања од јавности и реалности. ДС је прошле изборе изгубио баш због тога. Ако мисле да је решење да се поново врате идеологији, у смислу да је довољно само да превазиђу потпуни прагматизам, сва је прилика да ће их изгубити опет.

Уредник сајта ,,filozofijainfo.com“