Гране се суше

До пре десет година смо се дичили кошаркашима. Од 1961, када су у Београду постали европски вицешампиони, била је права реткост да се празних руку врате с највећих такмичења. У тренутку распада Југославије, 1991, „плави” су, како смо тада звали наше репрезентације, били светски и европски прваци, а с великим нестрпљењем су ишчекиване Олимпијске игре у Барселони да се види шта може европски „тим снова” против америчког. Тада су, наиме, професионалци први пут добили право да играју на олимпијском турниру.

До тог двобоја, на жалост, никада није дошло. Хрватској 1992, а Србији и Црној Гори (тада је, додуше, званичан назив био Савезна Република Југославија) кроз четири године у Атланти, фалио је понеки играч из комшилука да би могли да се носе са звездама из НБА.

Без обзира на то, када је нашим кошаркашима дозвољено да се опет такмиче у међународној конкуренцији, као да се ништа није променило из доба Југославије – опет су „плави” били на победничком постољу: европски прваци 1995, олимпијски вицешампиони 1996, европски прваци 1997, светски прваци 1998. Онда, после трећег места у Европи 1999, мали пад – само шести на Олимпијским играма 2000. Потом опет злато – прво место на Европском првенству 2001. и Светском првенству 2002.

А онда – слом. Само једна медаља (сребро на Европском првенству 2009) и једно четврто место (Светско првенство 2010), мада и дан-данас сматрамо да смо тада оштећени.

Посртања је, ту и тамо, било и за време Југославије, али никада се није десило да велика такмичења прођу без наших кошаркаша, као на пример што су олимпијске игре 2008. и ове године. Зашто се то догодило нашем „националном спорту”?

У кошарку је време, то јест промењене друштвено-историјске околности, а и нови калемари у њој, донело вирусе, који су видљиви и у другим спортским гранама код нас.

На пример, савези су, уз ретке изузетке, остали без моћи и угледа који су некада имали. У југословенској кошаркашкој организацији репрезентација је била изнад свега. Њој је све било подређено, њеним потребама су прилагођавана домаћа такмичења, водило се рачуна да клубови имају уједначене тимове...

Решење за изгубљени ауторитет савеза потражено је у постављању јаке политичке личности за њеног председника. То је, међутим, више гашење пожара при чему много угарака остаје да тиња и могу да плану кад се промени однос политичких снага.

Ватерполо савез је играо на ту карту када је за председника довео Жељка Симића, у том тренутку политичке звезде у успону. Међутим, крах на Олимпијским играма 1996. је показао да то није добар пут. Како се гасила његова политичка каријера тако је бивао све већа сметња.

Она Југославија је створила спортске гиганте широм земље. Неки су имали и шампионе, неки нису, али трофеји нису ишли у један град.

Сада се све свело само на два клуба. Свеједно је да ли ће они да се смењују на првом месту или ће један од њих да заседне на престо – домаће лиге као да постоје да би неко од њих имао покриће да буде шампион. Ништа битно не мења ни то што се у неким спортским гранама деси да им с времена на време неко узме оно што им по обичајном праву припада.

Савези више нису у стању да своју вољу, а која неће бити клубашка, наметну клубовима. То је, уосталом, проблем и међународних спортских федерација.

Због новог начина финансирања, због схватања да сваки динар уложен у клуб или репрезентацију мора да донесе резултат који ће да се наплати, због тога што то мора да буде одмах, због тога што је само прво место доказ да се иде исправним путем, у тој мало бари, какве су наше лиге, свако је свакоме непријатељ.

И у савезу, и у клубовима, председник после избора бива препуштен сам себи. Окружи се људима од свог поверења, а остале, који нису у његовом „тиму”, или нико ништа не пита, или се сами склоне да причекају да победници поклекну.

Доласком на функцију се, по неписаном правилу, постаје „формацијски паметнији”. Одласком са ње и мишљење њеног дотадашњег носиоца престаје да се цени.

Стручни рад, поготово с млађим категоријама, препуштен је „приватној иницијативи”, у овом случају менаџерима, којима је једини циљ да што боље продају „своје играче”. То је легално, али видимо каква је корист за наш спорт. Деца, најпре под утицајем родитеља, а касније и упијајући из света око себе, улазе у спорт да би се обогатила, да их што пре неко купи...

Људи који су ударили темеље нашој кошарци и деценијама је водили су сишли са сцене. Свесно или инстинктивно они су тако добро калемили да су те саднице још дуго после њих обилно рађале.

Њихови су наследници (слично је већ било у фудбалу, док другим спортовима у догледно време то исто, на жалост, може да се догоди) људи из друге епохе, они који знају да треба да се интересују какве су цене на тржишту, али не и колико је јак корен. Зато је доцкан примећено да лишће не опада због тога што се ближи зима, него зато што се гране суше.

Ту и тамо још има шта да се убере (одосмо на Европско првенство), али су потребне нове саднице. А имамо ли калемаре?

Иван Цветковић