Grane se suše

Do pre deset godina smo se dičili košarkašima. Od 1961, kada su u Beogradu postali evropski vicešampioni, bila je prava retkost da se praznih ruku vrate s najvećih takmičenja. U trenutku raspada Jugoslavije, 1991, „plavi” su, kako smo tada zvali naše reprezentacije, bili svetski i evropski prvaci, a s velikim nestrpljenjem su iščekivane Olimpijske igre u Barseloni da se vidi šta može evropski „tim snova” protiv američkog. Tada su, naime, profesionalci prvi put dobili pravo da igraju na olimpijskom turniru.

Do tog dvoboja, na žalost, nikada nije došlo. Hrvatskoj 1992, a Srbiji i Crnoj Gori (tada je, doduše, zvaničan naziv bio Savezna Republika Jugoslavija) kroz četiri godine u Atlanti, falio je poneki igrač iz komšiluka da bi mogli da se nose sa zvezdama iz NBA.

Bez obzira na to, kada je našim košarkašima dozvoljeno da se opet takmiče u međunarodnoj konkurenciji, kao da se ništa nije promenilo iz doba Jugoslavije – opet su „plavi” bili na pobedničkom postolju: evropski prvaci 1995, olimpijski vicešampioni 1996, evropski prvaci 1997, svetski prvaci 1998. Onda, posle trećeg mesta u Evropi 1999, mali pad – samo šesti na Olimpijskim igrama 2000. Potom opet zlato – prvo mesto na Evropskom prvenstvu 2001. i Svetskom prvenstvu 2002.

A onda – slom. Samo jedna medalja (srebro na Evropskom prvenstvu 2009) i jedno četvrto mesto (Svetsko prvenstvo 2010), mada i dan-danas smatramo da smo tada oštećeni.

Posrtanja je, tu i tamo, bilo i za vreme Jugoslavije, ali nikada se nije desilo da velika takmičenja prođu bez naših košarkaša, kao na primer što su olimpijske igre 2008. i ove godine. Zašto se to dogodilo našem „nacionalnom sportu”?

U košarku je vreme, to jest promenjene društveno-istorijske okolnosti, a i novi kalemari u njoj, donelo viruse, koji su vidljivi i u drugim sportskim granama kod nas.

Na primer, savezi su, uz retke izuzetke, ostali bez moći i ugleda koji su nekada imali. U jugoslovenskoj košarkaškoj organizaciji reprezentacija je bila iznad svega. Njoj je sve bilo podređeno, njenim potrebama su prilagođavana domaća takmičenja, vodilo se računa da klubovi imaju ujednačene timove...

Rešenje za izgubljeni autoritet saveza potraženo je u postavljanju jake političke ličnosti za njenog predsednika. To je, međutim, više gašenje požara pri čemu mnogo ugaraka ostaje da tinja i mogu da planu kad se promeni odnos političkih snaga.

Vaterpolo savez je igrao na tu kartu kada je za predsednika doveo Željka Simića, u tom trenutku političke zvezde u usponu. Međutim, krah na Olimpijskim igrama 1996. je pokazao da to nije dobar put. Kako se gasila njegova politička karijera tako je bivao sve veća smetnja.

Ona Jugoslavija je stvorila sportske gigante širom zemlje. Neki su imali i šampione, neki nisu, ali trofeji nisu išli u jedan grad.

Sada se sve svelo samo na dva kluba. Svejedno je da li će oni da se smenjuju na prvom mestu ili će jedan od njih da zasedne na presto – domaće lige kao da postoje da bi neko od njih imao pokriće da bude šampion. Ništa bitno ne menja ni to što se u nekim sportskim granama desi da im s vremena na vreme neko uzme ono što im po običajnom pravu pripada.

Savezi više nisu u stanju da svoju volju, a koja neće biti klubaška, nametnu klubovima. To je, uostalom, problem i međunarodnih sportskih federacija.

Zbog novog načina finansiranja, zbog shvatanja da svaki dinar uložen u klub ili reprezentaciju mora da donese rezultat koji će da se naplati, zbog toga što to mora da bude odmah, zbog toga što je samo prvo mesto dokaz da se ide ispravnim putem, u toj malo bari, kakve su naše lige, svako je svakome neprijatelj.

I u savezu, i u klubovima, predsednik posle izbora biva prepušten sam sebi. Okruži se ljudima od svog poverenja, a ostale, koji nisu u njegovom „timu”, ili niko ništa ne pita, ili se sami sklone da pričekaju da pobednici pokleknu.

Dolaskom na funkciju se, po nepisanom pravilu, postaje „formacijski pametniji”. Odlaskom sa nje i mišljenje njenog dotadašnjeg nosioca prestaje da se ceni.

Stručni rad, pogotovo s mlađim kategorijama, prepušten je „privatnoj inicijativi”, u ovom slučaju menadžerima, kojima je jedini cilj da što bolje prodaju „svoje igrače”. To je legalno, ali vidimo kakva je korist za naš sport. Deca, najpre pod uticajem roditelja, a kasnije i upijajući iz sveta oko sebe, ulaze u sport da bi se obogatila, da ih što pre neko kupi...

Ljudi koji su udarili temelje našoj košarci i decenijama je vodili su sišli sa scene. Svesno ili instinktivno oni su tako dobro kalemili da su te sadnice još dugo posle njih obilno rađale.

Njihovi su naslednici (slično je već bilo u fudbalu, dok drugim sportovima u dogledno vreme to isto, na žalost, može da se dogodi) ljudi iz druge epohe, oni koji znaju da treba da se interesuju kakve su cene na tržištu, ali ne i koliko je jak koren. Zato je dockan primećeno da lišće ne opada zbog toga što se bliži zima, nego zato što se grane suše.

Tu i tamo još ima šta da se ubere (odosmo na Evropsko prvenstvo), ali su potrebne nove sadnice. A imamo li kalemare?

Ivan Cvetković