Ивковић као „кишобран”

Да је на неуспех на прошлогодишњем Европском првенству у Литванији (осмо место) стављена тачка на прави начин, свеобухватном анализом где се налази наша репрезентативна кошарка, вероватно не би био толико болан и ход кроз недавно завршене квалификације за наредну континенталну смотру у Словенији. Својим ауторитетом (доза је чак превелика), селектор Душан Ивковић је тада раширио кишобран и преузео и део одговорности који му не припада, а гурањем испод тепиха кривице играча, клубова и оних који би требало да се баве стратегијом нашег најтрофејнијег екипног спорта, створено је плодно тло за продубљење кризе.

У конкуренцији друге и треће европске лиге наш тим је ухватио последњи воз за „еуро” и тако је спречен најгори могући сценарио да за дуже време нестанемо са кошаркашке мапе. Почетак ове акције, у који се ушло са реповима из претходне, наговестио је да лекције нису научене, а завршетак сличи литванском сценарију. Селектор је изашао пред медије, подвукао да је кривица његова што је тим играо непрепознатљиву кошарку, а све остало је било бајно. Ивковић ће водити репрезентацију у Словенији (такав је договор са КСС), подвукао је да зна шта у будућности треба да се ради, уз констатацију да има много мотива без обзира на критике, али потпуно је јасно да државни тим не би смео да буде брига и одговорност једног човека, па био он и тако трофејни стручњак.

Зато „акцији Словенија” мора да претходни свеобухватна мобилизација и да се јасно поделе задаци и направи стратегија јер је ово такмичење квалификационо за Светски куп у Шпанији 2014. На Кошаркашком савезу Србије није само одговорност да државном тиму обезбеди оптималне услове за припреме већ и да коначно створи амбијент да репрезентација буде збир најбољих, а не оних који су преостали. Не би смело ни једном више да се догоди да селектор не зна због чега се поједини играчи не одазивају позиву (Миличић, Раковић, Радуљица), већ да списак буде „закон”. То подразумева и да се продуби и утицај на рад у клубовима, да се подстиче развој и форсирање младих играча, јер у томе су нас увелико претекли многи који су од нас учили, али и да се не одричемо олако најискуснијих, као што је био случај са Ракочевићем, Јарићем и Радмановићем.

Окосницу тима имамо, а већина су у најбољим годинама (Теодосић, Бјелица, Тепић, Кешељ, Мачван, Марковић).Уз искусне Крстића, Савановића Величковића и Перовића, као и дебитанте који су велики добитак квалификација, Недовића, Лучића, Анђушића и Муслија, могао би да се направи конкурентан тим за наредни олимпијски циклус. Уз стратешко праћење и прикључивање неколицине младих и јуниора (Цветковић, Богдановић, Митровић, Радичевић и Јанковић), створила би се широка база играча који би добили прилику да изборе место, што би појачало конкуренцију и натерало искусније да раде на унапређењу игре. Тако би се у репрезентацију поново увео систем који је у прошлости давао резултате, а код младих појачао страст према кошарци која је водиља на мукотрпном путу стварања асова.

Посебна пажња би морала да се усмери на јачање струке и постављање јасних критеријума ко може да води репрезентативне селекције. Формирање сениорског стручног штаба је приоритет и без обзира на околност што су квалитетни тренери професионалци у клубовима, мора да се обезбеде најбоља решења. То је лако постићи уколико им се омогући, као некад, проходност до позиције селектора, чиме би се успоставио континуитет без којег нема дугорочног резултата. Велика одговорност је и на Душану Ивковићу као најтрофејнијем и најискуснијем стручњаку, јер једнако важно медаљама је да остави наследника.

Чињеница да су трибине у дворанама широм Србије биле пуне, упркос слабим резултатима у последње време, требало би да буде додатни мотив људима који воде кошарку да још одлучније уђу у коштац са проблемима. Некадашњи асови Бодирога, Томашевић и Тарлаћ, као и председник Ђилас, морали би да отворе врата Куће кошарке за све добронамерне и заборављене, јер и на паркету нису сами добијали битке. И морају да знају, све добро и све лоше у нашој кошарци углавном полази из Сазонове бр. 83...

М. Стојаковић