Ivković kao „kišobran”

Da je na neuspeh na prošlogodišnjem Evropskom prvenstvu u Litvaniji (osmo mesto) stavljena tačka na pravi način, sveobuhvatnom analizom gde se nalazi naša reprezentativna košarka, verovatno ne bi bio toliko bolan i hod kroz nedavno završene kvalifikacije za narednu kontinentalnu smotru u Sloveniji. Svojim autoritetom (doza je čak prevelika), selektor Dušan Ivković je tada raširio kišobran i preuzeo i deo odgovornosti koji mu ne pripada, a guranjem ispod tepiha krivice igrača, klubova i onih koji bi trebalo da se bave strategijom našeg najtrofejnijeg ekipnog sporta, stvoreno je plodno tlo za produbljenje krize.

U konkurenciji druge i treće evropske lige naš tim je uhvatio poslednji voz za „euro” i tako je sprečen najgori mogući scenario da za duže vreme nestanemo sa košarkaške mape. Početak ove akcije, u koji se ušlo sa repovima iz prethodne, nagovestio je da lekcije nisu naučene, a završetak sliči litvanskom scenariju. Selektor je izašao pred medije, podvukao da je krivica njegova što je tim igrao neprepoznatljivu košarku, a sve ostalo je bilo bajno. Ivković će voditi reprezentaciju u Sloveniji (takav je dogovor sa KSS), podvukao je da zna šta u budućnosti treba da se radi, uz konstataciju da ima mnogo motiva bez obzira na kritike, ali potpuno je jasno da državni tim ne bi smeo da bude briga i odgovornost jednog čoveka, pa bio on i tako trofejni stručnjak.

Zato „akciji Slovenija” mora da prethodni sveobuhvatna mobilizacija i da se jasno podele zadaci i napravi strategija jer je ovo takmičenje kvalifikaciono za Svetski kup u Španiji 2014. Na Košarkaškom savezu Srbije nije samo odgovornost da državnom timu obezbedi optimalne uslove za pripreme već i da konačno stvori ambijent da reprezentacija bude zbir najboljih, a ne onih koji su preostali. Ne bi smelo ni jednom više da se dogodi da selektor ne zna zbog čega se pojedini igrači ne odazivaju pozivu (Miličić, Raković, Raduljica), već da spisak bude „zakon”. To podrazumeva i da se produbi i uticaj na rad u klubovima, da se podstiče razvoj i forsiranje mladih igrača, jer u tome su nas uveliko pretekli mnogi koji su od nas učili, ali i da se ne odričemo olako najiskusnijih, kao što je bio slučaj sa Rakočevićem, Jarićem i Radmanovićem.

Okosnicu tima imamo, a većina su u najboljim godinama (Teodosić, Bjelica, Tepić, Kešelj, Mačvan, Marković).Uz iskusne Krstića, Savanovića Veličkovića i Perovića, kao i debitante koji su veliki dobitak kvalifikacija, Nedovića, Lučića, Anđušića i Muslija, mogao bi da se napravi konkurentan tim za naredni olimpijski ciklus. Uz strateško praćenje i priključivanje nekolicine mladih i juniora (Cvetković, Bogdanović, Mitrović, Radičević i Janković), stvorila bi se široka baza igrača koji bi dobili priliku da izbore mesto, što bi pojačalo konkurenciju i nateralo iskusnije da rade na unapređenju igre. Tako bi se u reprezentaciju ponovo uveo sistem koji je u prošlosti davao rezultate, a kod mladih pojačao strast prema košarci koja je vodilja na mukotrpnom putu stvaranja asova.

Posebna pažnja bi morala da se usmeri na jačanje struke i postavljanje jasnih kriterijuma ko može da vodi reprezentativne selekcije. Formiranje seniorskog stručnog štaba je prioritet i bez obzira na okolnost što su kvalitetni treneri profesionalci u klubovima, mora da se obezbede najbolja rešenja. To je lako postići ukoliko im se omogući, kao nekad, prohodnost do pozicije selektora, čime bi se uspostavio kontinuitet bez kojeg nema dugoročnog rezultata. Velika odgovornost je i na Dušanu Ivkoviću kao najtrofejnijem i najiskusnijem stručnjaku, jer jednako važno medaljama je da ostavi naslednika.

Činjenica da su tribine u dvoranama širom Srbije bile pune, uprkos slabim rezultatima u poslednje vreme, trebalo bi da bude dodatni motiv ljudima koji vode košarku da još odlučnije uđu u koštac sa problemima. Nekadašnji asovi Bodiroga, Tomašević i Tarlać, kao i predsednik Đilas, morali bi da otvore vrata Kuće košarke za sve dobronamerne i zaboravljene, jer i na parketu nisu sami dobijali bitke. I moraju da znaju, sve dobro i sve loše u našoj košarci uglavnom polazi iz Sazonove br. 83...

M. Stojaković