Кључар грочанских викендица

Нема ко у Гроцкој не зна мајстор Милета. Тај уме да поправи све, или скоро све. Његова торба пуна је кључева грочанских викендица које он обилази и одржава чак и кад нема никога, нарочито тада. Неке од њих су промениле и по три власника од којих су многи помрли, али је са свима Миле био пријатељ, а са живима је то и сада. Пријатан и весео лик, уметничка душа и филозоф. Много он тога око себе примећује, меморише, претаче и промишља, па кад из њега покуља, има се шта и чути.

Милоје Марковић, односноовај мајстор Миле, нити је Грочанин, нити је „прави” мајстор. Ни два’ес лета није имао када је 1959. стигао у Гроцку из Пожеге, тачније из „Будимке”, да би био пословођа у Индустрији за прераду воћа. Вели да је то тада била селендра која је имала такозвани бугарски и турски део, први према Бегаљици, а други ту око цркве, где је стара кућа Апостоловића,која је на списку Завода за заштиту споменика културе. У тој кући, са још неколицином писменијих станара, становао је и Милоје док још није постао мајстор Миле. Прича како је то било:

–Ја тада ништа нисам знао око мајсторија, него је мој газда, стаклорезац, први у Гроцкој купио хидрофор који је стигао из Славонске Пожеге заједно с монтерима. Међутим, пошто је монтажа много коштала а газда није имао паре, ја му кажем да пусти мене и још једног дечка који је код њега радио да пробамо да саставимо хидрофор према приложеној шеми. Успело је, па сам после,уз помоћ једног старог мајстора,направио и прво купатило у Гроцкој, у тој истој кући Апостоловића. А кад су касније ови из Завода дошли да сниме стање, написали су да је то купатило из турског доба. Ха,ха, ха, ја направио купатило из турског доба!

У то време у Гроцкој уопште није било викендица, била је само кућа Гавриловића, па Александра Костића, оца Вокија Костића, можда још која, али је ускоро кренула права експанзија, па је Милојев газда имао пуне руке посла око застакљивања. Свуда је причао да код њега станује човек који уме да монтира хидрофоре, тако да је новопечени мајстор Миле такође имао пуне руке посла, наравно,у слободно време,кад није био воћар.

–То је после рутински кренуло, па сам монтирао и многим тадашњим „зверкама”: покојном Моми Марковићу, Дражи Марковићу, удбашу Бисићу, директору „Партизанског пута” Јарићу, Туцакову, Лолићу, Милошу Милутиновићу, ма целој улици… Па онда окренем у следећу. На мојој визиткарти је писало да вршим више врста занатских услуга. Познавао сам многе важне личности с којима сам се спријатељио и које су ме доста оплемениле, све сам докторе знао, Глишића, Бојића, Сеферовића... Кад је моја покојна Милева умрла, Грочани су ми правили шалу: „Лако је теби, жена ти је умрла преко везе!”

Мајстор Миле највише воли да одржава куће образованих и познатих људи, увек га фасцинира кад наиђе на полице препуне књига. Радо се одмара на тераси куће прослављеног композитора и диригента Војислава Бубише Симића, воли да заподева дискусију с пензионисаним неуропсихијатром др Тихомиром Јовановићем Тоћом, а запени кад прича о другом Тихомиру, Николићу, аутору стручне књиге „Век грочанског воћарства”. Ову публикацију је великим бројем својих фотографија илустровао нико други до – Милоје Марковић.

Осим што воли да мајсторише, мајстор Миле воли и да фотографише. „Јашику” је купио још пре 35 година и сада има око 20 килограма слика. То му је деценијама права опсесија, само шкљоца ли шкљоца и све му је лепо: пчела на трешњи, залазак сунца на Дунаву, зарђала квака, старачка рука, избраздано лице, Охрид, Грчка… Миле је страшно поносан на своје родно Сврачково, на усталасане ливаде и кристални Рзав који ће да буде преграђен да би се направило језеро, па је све то до детаља по неколико пута забележио фотоапаратом. У последње време се бацио на актове, то му је онако баш легло. Шеретски се смешка се док прича:

– Срео сам жену од 65 година која ми је фотомодел. Да не верујете како изгледа и колико је још изазовна! Од њених актова сам направио зидне новине. И у колима имам те зидне новине…

Радмила Таминџић

-----------------------------------------------------------

Брине о кућама, а живи у стану

Толико је мајстор Миле кућа опслужио и још опслужује, а своју нема. Усред Гроцке живи у стану. Почео је он својевремено својим златним рукама да зида кућу, али његова Милева – ни да чује. Потекла је из куће у селу Бегаљица и свака кућа на овом свету деловала јој је некако – сељачки. Радила је као шеф фарбаре, па кад се домогла стана, слагала је боје до миле воље. Сви су долазили да гледају.