Лична карта за „Чаругу Србијанског”

Александар Тешић (1927) из Филаделфије, који је Југославију напустио 1945. године након што су власт преузели комунисти, недавно је први пут добио личну карту Србије. Овај документ уручио му је начелник Полицијске станице Уб Мирослав Пантелић, пошто је Тешићев рођак Слободан Ђурић (1944) из Београда покренуо поступак пред Основним судом на Убу како би Тешић остварио право на личну карту. Наиме, иако је рођен у селу Новаци код Уба, није било документације о његовом рођењу и држављанству. Послератне власти су је уништиле јер је био емигрант и припадник Југословенске војске у отаџбини (ЈВуО) Драгољуба Драже Михаиловића.

Овај учесник Другог светског рата, по одласку у емиграцију постао је официр Војске САД, али о том делу биографије не жели да говори, осим да је био пилот Стратешке ваздухопловне команде. Показује пар слика, на једној црно-белој је у америчкој војној униформи, а на другој снимљеној 2008. године носи украшену капу типичну за америчке ветеране, а поред њега је – тадашњи председник САД Џорџ Буш.

Његова породица, док је још био дечак, доселила се у Београд где је ишао у школу на Врачару и Бановом брду. Волео је авионе, пилоти су били хероји тог времена. Зато се, док је 6. априла 1941. године пецао на Сави, обрадовао када је из правца Земуна видео да наилазе велике формације авиона.

– Неколико дана раније, у време демонстрација 27. марта, сећам се окупљеног народа на Славији, становништво је преко радија обавештено да не треба да их брине појава авиона на небу, јер ће то бити југословенско ваздухопловство – сећа се Тешић.

Радост због појаве авиона над Београдом убрзо је прерасла у забринутост када су се авиони обрушили на железничку станицу. Био је јасно да је то почетак немачког напада на Југославију. Кренуо је кући, успут су га жандарми накратко затворили јер су мислили да је негде у општем хаосу украо риболовачки прибор.

– Многи су у нашој војсци желели да се боре, али се убрзо видело да је на делу саботажа. Сећам се групе војника која се појавила на камиону, са кога су сишли и поставили противавионски митраљез а када су отворили сандук муниције у њему су уместо метака били ексери – прича Тешић.

Краљевина Југославија је убрзо капитулирала и дошли су дани окупације. Тешић се вратио на Саву, где је могао да види како пристижу колоне југословенских разоружаних војника а да их Немци чекају у својој бази на реци, ранијем ресторану. Одлучио је да нешто предузме, па је чамцем пловио узводно и упозоравао војнике да не иду тим путем јер им прети заробљавање, а некима од њих је чамцем омогућио да заобиђу немачки контролни пункт.

Тог лета помагао је ујаку који је имао машину за вршење жита, па је тим послом обилазио околину Уба. Једном приликом, у шуми, срео је двојицу наоружаних људи. То су били партизани. Придружио им се, али су га ускоро послали кући јер је био веома млад. Тешић је био одлучан да се бори против окупатора, па се прикључио покрету Драже Михаиловића. У то време они и партизани још увек су сарађивали.

– Отишао сам у рат под утиском призора са Саве – стотине лешева Срба из Хрватске и Босне плутало је низводно. Најстрашнија слика коју памтим јесте искасапљен леш обнажене девојке са написаном поруком „Иди у Србију, ...ти српску”. Желео сам да одем у Босну и обрачунам се са усташама. Заробљавао сам их и предавао у местима где су претходно извршили злочине – прича Тешић.

Звали су га „Чаруга Србијанац”, по бандиту који је харао Славонијом после Првог светског рата који је обешен после силних потера.

– Ипак, постоји велика разлика између нас. Њега су ухватили, а мене нису – шали се Тешић.

Ипак, једном приликом су га заробили љотићевци, мало је фалило да га стрељају. Осуђен је на робију „до краја рата” и послат у Забелу. У зиму 1943. године побегао је, сачекао је магловиту ноћ, провукао се кроз бодљикаву жицу, али га је стража приметила. Успео је да им умакне, један сељак га је примио да преноћи а затим се опет прикључио ЈВуО. Убрзо је Црвена армија ушла у Србију. Рат се ближио крају, фронт се премештао према западним границама Југославије али је Тешић одлучио да остане у Босни. „Чаруга Србијански” имао је одане јатаке.

– У лето 1945. одлучио сам да се вратим у Београд. У партизанској униформи, да бих могао да се слободно крећем, одлазим у Словенију где користим прилику и бежим у Италију, са идејом да се прикључим западним савезницима – каже Тешић.

Остаје у Италији и Француској где се прикључује америчкој војсци, у САД одлази 1951. и наредне године постаје војни пилот. Али, о том не жели да говори, показујући визиткарту неке бродске компаније каже да је једно време радио „на Карибима”. Ожењен је Францускињом Ивет, имају ћерку Кетрин и унуке. Сада радо долази у Србију.

Милан Галовић