Најгоре је прошло

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – Најгоре је прошло, али ће лоше по свему судећи потрајати.

Да ли су на смиривање ситуације у арапским престоницама утицали Обамини апели тамошњим лидерима, или замор демонстраната који су мање или више насилним протестима због америчког филма који клевета пророка Мухамеда рекли своје, није толико важно колико процена званичног Вашингтона да ће нека врста опсада америчких амбасада на Блиском истоку – потрајати.

Појавиле су се, уз то, и нове компликације. Маринци који су упућени у Судан, да би додатно заштитили дипломате и друго особље амбасаде, вратили су се, после одбијања владе да им дозволи улазак у земљу.

Око 50 америчких специјалаца стигло је, међутим, из своје базе у Шпанији у престоницу Јемена, Сану, са истом мисијом, али питање је колико ће тамо остати, после саопштења јеменског парламента да морају одмах да оду јер је присуство страних војника на јеменском тлу – а поготово америчких – неприхватљиво. Водећи јеменски политичари овим поводом тврде да би боравак америчких војника у земљи „отворио врата пакла и терористима дао изговор” да појачају своје активности.

Ново је и да је Стејт департмент наредио евакуацију мање важног особља и чланова њихових породица, дипломатских и недипломатских, из мисија у Тунису и Судану, уз упозорење својим држављанима да не путују у те земље, а ако су се тамо задесили да их одмах, као небезбедне, напусте.

На унутрашњем плану, пошто је врхунац протеста прошао, на дневном реду је дилема колико ће то утицати на Обамине изгледе за реизбор јер је несумњиво да ова криза има и унутрашње реперкусије с обзиром на то да је спољна политика све до пре неколико дана била један од јачих председникових адута. Он је, уосталом, као врховни командант наредио ризичну акцију у којој је убијен државни непријатељ број један, Осама бин Ладен, окончао је бесмислени и скупи рат у Ираку, а америчко ангажовање, премда „позадинско”, било је кључно и за уклањање режима пуковника Гадафија…

Али убиство америчког амбасадора и још тројице дипломата у Бенгазију, призори како разјарене масе пале америчке заставе и јуришају на амбасаде – сва ранија постигнућа гурају у други план. Овај жестоки талас антиамериканизма, један од највећих досад, књижи се на његов рачун, као доказ неуспеха његове блискоисточне стратегије, односно његових напора да у најнестабилнијем делу света промени имиџ Америке и улогу њене силе.

Обамине намере у том погледу, образложене у многохваљеном говору о „новом почетку” који је одржао у Каиру у јуну 2009, омело је, поред неуспеха у мирењу Израела и Палестинаца, „Арапско пролеће”, серија револуција (или преврата) које су свргле дуговечне аутократе, али и поуздане, вишедеценијске америчке савезнике, као што су били туниски Бен Али и египатски Хосни Мубарак.

Нове власти које су тамо устоличене на почетку деликатне транзиције донеле су за америчку дипломатију не мала искушења: како избалансирати подршку тамошњим демократским процесима са америчким стратешким интересима. То јест, како те интересе реализовати у новим околностима.

„Реалност је да ће Блиски исток бити немиран у догледној будућности, па и после тога”, оценио је за „Њујорк тајмс” Ричард Хас, председник утицајног вашингтонског Савета за спољне односе, иначе функционер Стејт департмента у влади Џорџа Буша. „То ће пред Сједињене Државе ставити много тешких опција, које ће углавном бити фрустрирајуће, јер ће у већини случајева наши интереси бити већи од нашег утицаја.”

То смањивање америчког утицаја најочигледније је у највећој арапској земљи, Египту. Обама је у једном прошлонедељном интервјуу отишао толико далеко да је рекао како убудуће Египат неће звати „савезником”, мада га, упркос уличном јуришу на америчку амбасаду, неће сврставати ни у непријатеље. Нова дефиниција односа је да су они „партнерски” – у заједничким подухватима.

Део америчког проблема је и у томе што су режими који су свргнути на таласу народног гнева били они које је Америка веома дуго подржавала, политички, војно и економски. Политичке снаге које су после револуције преузеле власт у Египту – парламентарна већина и председник – јесу Муслиманска браћа, која су под америчким пријатељем Мубараком била забрањена.

У редовном радијском обраћању нацији у суботу, Обама је настојао да антиамеричке немире релативизује. „Свестан сам да су телевизијске слике узнемиравајуће, али не треба да заборавимо да сем сваке разгневљене руље постоје и милиони оних који жуде за слободом, достојанством и надом коју симболизује наша застава.”

Многи амерички коментатори у овом контексту указују да увредљиви филмић на „Јутјубу”, који омаловажава и ружи исламског пророка, јесте додуше повод, али не и главни мотив масовних нереда у арапским земљама. Он је много дубљи и у крајњем исходу, део је локалне борбе за власт, дакле унутрашње политике у свакој од арапских земаља. Антиисламски видео је по овом тумачењу само пружио прилику радикалним исламистима да уздрмају своје умерене противнике. А то је борба која ће потрајати.