Шта је то добар живот

Овогодишњи Октобарски салон, 53. по реду, осмислио је српско-фински кустоски пар – Бранислав Димитријевић и Мика Ханула. Под слоганом „Добар живот” програм ће се од суботе, 22. септембра, одвијати у одајама зграде Београдске задруге, осим по специфичности фасаде многима познате и из бројних филмова: „Мајстор и Маргарита”, „Случај Хармс”, неких епизода „Отписаних”... Иако годинама запуштена, оронула и напуштена у последње време више је него популарна и занимљива за уметнике. После пролећног „Миксер фестивала” ових дана постала је привремени дом за уметнике-излагаче традиционалне јесење смотре визуелне савремене уметности. Како нам потврђује Бранислав Димитријевић, изложба се увелико поставља.

Зашто је баш зграда Геозавода изабрана за место излагања?

Октобарски салон се последњих година селио из простора у простор. Зграду Геозавода Мика Ханула и ја сматрали смо посебно изазовном. Саграђена почетком XX века као Београдска задруга у којој је требало да се обављају берзански, банкарски и други послови, она означава онај историјски тренутак у ком се појавила амбиција да Србија постане модерна капиталистичка држава. Исте године када је саграђена почео је Царински рат са Аустроугарском, а затим Балкански ратови и Први светски. Када је за потребе новог тржишта никла нова зграда берзе (данас Етнографски музеј), главни инвеститор Београдске задруге Лука Ћеловић завештао је зграду Универзитету и она постаје Геолошки институт. Криза почиње са „оуризацијом” седамдесетих и кулминира у последњих 20 година. Геозавод је исељен одатле пре три године, а здање је у веома лошем стању, иако њега званично треба да користе веома значајне државне институције. Укратко, прича о овој згради је прича о Србији у последњих сто година – о покушајима, успонима, кризи и слому модернизације.

Како је дошло до одлуке да се радови наменски раде управо за тај простор и који се уметнички медији најбоље уклапају у његову архитектонику?

Позиција коју Ханула и ја делимо је да уметност мора имати однос према месту у ком се излаже. Тај однос не мора нужно бити буквалан или очигледан (и боље да није), али уметност не може бити неутрална или неспецифична свом контексту. Не мислимо да она треба да настоји да спектакуларизује простор, али ни то да треба и може да проповеда унапред дефинисане политичке циљеве. Она је или неуспешна или недолична у оба случаја. Ми простор не дизајнирамо већ се бавимо могућим физичким и сазнајним суживотом с њим. Баш зато у њега се најбоље уклапају скулптуралне инсталације, покретне слике и различите врсте просторних или дијалошких интервенција. Отуда је поднаслов изложбе – физички наративи и просторне имагинације.

Имајући у виду слоган „Добар живот” да ли су радови, како и колико у сагласју са актуелним савременим токовима, социјалним, економским, политичким?

Сам назив изложбе се позива на расправу стару скоро две и по хиљаде година, на Аристотелово поимање доброг живота. Овај појам превазилази схватање да оно што зовемо добрим животом, за чим углавном жудимо, лежи само у задовољству и богатству, али и то да он лежи само у части и врлинама. Добар живот је пре свега рационална и контемплативна активност. Наша изложба се не бави непосредним референцама на неку актуелну ситуацију, она је сама актуелна јер говори о проблему друштвене имагинације која је нестала управо из те актуелности. Појам доброг живота одлично илуструје разлику између имагинаријума и имагинације. Живимо у времену у којем, како каже историчар Тони Џад, знамо колико шта кошта, али не знамо колико шта вреди.

По ком критеријуму су бирани учесници, да ли их нешто међусобно повезује, неки су нам познати са разних бијенала, на пример оног у Коњицу?

Као и увек, околности су условиле и учеснике. Овакве изложбе се раде најмање годину дана, а ми смо били у ситуацији да морамо да конципирамо и структуирамо изложбу за пет месеци. Зато смо углавном позвали уметнике с којима смо већ радили, у које имамо поверење и који у нас имају поверење да за овако кратак рок и са веома мало доступних средстава реализујемо изложбу. У многим случајевима не бира кустос уметника већ уметник кустоса, дакле, ради се о креирању заједничког јединственог догађаја. Уметницима са којим радимо је заједничко то што они као и ми бораве на танком ободу уметничког система. Не бавимо се комерцијалном уметношћу, заљубљеници смо у духовите а једноставне идеје, али и у капацитет уметности да производи неспоразуме захваљујући којима се сви на неки начин мењамо.

Салон је међународни, али се у јавности често намеће питање зашто обично има мало уметника из Србије...

Не знам колико сте их ви избројали, али засигурно је највећи број управо из Србије. Шта ће јавност рећи то још не знамо, а ви као из песме Џонија Штулића „реците народу да се јавност буни”!