Девојчице све чешће у улози злостављача

Свађа која је почела на „Фејсбуку”, а завршила се киднаповањем тринаестогодишње девојчице из Неготина коју су злостављале, а потом и до главе ошишале њене неколико година старије другарице, на драстичан начин скренула је пажњу јавности на важност друштвених мрежа у животу тинејџера. Епилог ове драме је такав да се две девојчице налазе у полицијском, а једна у кућном „притвору” из кога планира да изађе када јој порасте коса. Стручњаци који се баве психологијом тинејџера кажу да (и) једна погрешна реч на „Фејсбуку” може да изазове драстичну пресуду „Фејсбук пороте”.

Спомена Милачић, школски психолог у техничкој школи ГСП и извршни директор удружења грађана „Лунета” објашњава да су могућности неспоразума на „Фејсбуку” много веће него у живој или телефонској комуникацији, јер на друштвеној мрежи не можемо да чујемо емотивни тон којим нам се особа обраћа.

„Други проблем је у томе што комуникација на ’Фејсбуку’ није лична већ је јавна: виде је сви другари на социјалној мрежи. Чак и када се две особе дописују то никада није један на један разговор – то је увек дијалог за публику, јер обе особе имају свест о томе да други читају оно што оне пишу. А ти други су њихови вршњаци, а адолесценти су веома осетљиви на све критике које добијају од својих другара, јер су и сами емотивно рањиви”, објашњава овај психолог.

Међутим, осим бруталности самог чина, јавност је била запрепашћена чињеницом да су се у улози злостављача нашле – девојчице. Наша саговорница објашњава да девојчице полако излазе из својих традиционих родних улога и све чешће преузимају агресивне обрасце понашања – о томе сведочи и чињеница да се девојчице маскиране тренеркама са капуљачама и огрнуте заставама спортских клубова све чешће налазе у навијачким групама.

Тамара Лукшић-Орландић, заменица заштитника грађана за права детета, каже да инцидент који се догодио у Неготину представља још једну потврду тезе да се деца све мање друже и причају уживо, а све више комуницирају преко друштвених мрежа.

„Нажалост, у виртуелном свету лакше се изговарају тешке речи, односно понекад се каже оно што не сме да се изговори уживо и наивно се мисли да те речи немају исту емотивну јачину као оне које су изговорене очи у очи, што наравно није тачно”, истиче наша саговорница.

Тамара Лукшић-Орландић подсећа да су не тако давно деца своја размишљања о другарима и свету који их окружује записивала у лексиконе, и да се и тада нису устезала да о својим другарима понекад напишу ружне ствари, али то су били изузеци. На питање – како коментарише податак да смо по броју корисника „Фејсбука” прва земља у региону, она каже да деца једноставно морају да „иживе” своју потребу да се „изиграју” са најновијом виртуелном играчком.

„Не можемо зауставити технолошки развој, али се деци мора ограничити време које проводе на друштвеним мрежама и на интернету. Међутим, са децом се мора разговарати о томе шта их мучи, какве проблеме имају са вршњацима и да ли су у стању сами да их реше. Нема никакве сумње да су две девојчице које су починиле насиље – кривично одговорне, али мени као заштитнику грађана изузетно је жао што у нашем законодавству није заживео систем алтернативних санкција као што су васпитни налози, којима би се постигао двоструки циљ – и кажњавање насилника и превентивни рад у интересу жртве и друштва у целини.

Мислим да дете узраста кривичне одговорности не треба да се кажњава већ треба да му се помаже – кад год је то могуће и да се у то укључи образовни систем као и систем социјалне заштите. Ове девојчице су већ обележене као злостављачице – зато би требало да добију такву врсту санкције која би истовремено била и отрежњујућа и педагошка”, оцењује Тамара Лукшић-Орландић.