Демони прошлости

Септембар 2012. означава 30. годишњицу најморбиднијег тренутка шест деценија дугог арапско-израелског конфликта – масакра Палестинаца у избегличким логорима Сабра и Шатила у Бејруту.

Починиоци овог монструозног тродневног пира започетог 16. септембра, у коме је по релевантној процени убијено 1.700 мушкараца, жена и деце, давно су идентификовани. Наручиоци никада нису приведени правди.

Велики део лета 1982. провео сам у Либану током израелске инвазије и опсаде западног, претежно муслиманског, Бејрута где су се налазили Палестинци предвођени Јасером Арафатом.

Кроз избегличке логоре Сабра и Шатила тада сам једном прошао, но 14. августа послао сам последњи текст и вратио се за Београд. И данас жалим што нисам био на лицу места, мада приликом првог каснијег доласка у Бејрут нисам пропустио да поново прођем прашњавим пролазима два логора чија су имена ушла у историју злочина.

Као повод масакру употребљено је убиство 14. септембра либанског председника Башара Џемаила, лидера хришћанске десничарске формације Либанске снаге, изабраног под притиском Израела месец дана раније.

Иако је одговорност за убиство прихватила једна просиријска група, оптужени су Палестинци. На сцену тада ступа произраелска хришћанска милиција Фаланге, Катаеб на арапском.

Око 320 фалангиста на тридесетак камиона упало је у логоре у четвртак око шест поподне. Четири колоне крвожедних осветника којиприхватају тврђење Израелаца да се по логорима скрива 2.000 палестинских „терориста”.

Систематске ликвидације без обзира на године и пол. Силовања. Крвава светковина заливана араком. Потом су стигли булдожери. Прво јутро донело је мирис паљевине и крви. Тако 36 сати, до суботе ујутру.

Свет је био шокиран када су у етар отишле слике искасапљених тела, мртве деце која су лежала крај убијених мајки.

Израелска армија, која је западни Бејрут држала под опсадом, није учинила ништа да спречи масакр. Штавише, контролисала је улазе у логоре а током ноћи је светлећим фосфорним ракетама фалангистима омогућавала да детаљно обаве мисију освете.

Израел је, истина, формирао посебну Каханову комисију која је 1983. утврдила личну, али не и директну одговорност тадашњег министра одбране Аријела Шарона и препоручила да напусти владу, што је он и учинио. Мада се брзо вратио у владу чији ће касније постати и премијер.

Када сам последњи пут прошао преко вијадукта са кога се отвара поглед на Сабру, то више није био логор какав сам памтио. Иако палестинских избеглица још има, страни радници и либански шиити учинили су да изгледа као типично сиромашно предграђе које више не асоцира на догађај од пре 30 година.

Оних који су избегли правди такође више нема – Ели Хобеика, који је предводио фалангисте, убијен је прошле године, тадашњи израелски премијер Менахем Бегин је умро, а Шарон је у дубокој коми још од 2006.

Али, свет не жели да заборави Сабру и Шатилу као симболе велике неправде, као „меморијал криминалцима који су избегли одговорност”, како пише мој стари бејрутски колега Роберт Фиск, дописник „Индипендента” са Блиског истока.„Док су председници и премијери стали у ред на Менхетну да би ожалили мртве међународних злочина против човечности у Светском трговинском центру 2001, ни један западни лидер није се усудио да посети влажне и упрљане масовне гробове Сабре и Шатилепрекривене сенком нешто спарушених стабала и избледелих фотографија мртвих. Нити се, нека буде речено, за 30 година иједан арапски лидер усудио да посети последњи дом најмање 600 од 1.700 жртава… Ко би од њих да увреди Израелце или Американце?”