Вапаји за промене

Текстпредставе „Гозба“ Симоне Семенич је метатеатрално дело изграђено на крхотинама аристотеловских правила компоновања драме. Радњу води наратор (Бранко Јордан) који нас упознаје са фиктивним околностима – гости смо на вечери заједно са познатим личностима, Романом Абрамовичем, Јулијом Кристевом, Симоном Семенич и другима. Блажени ток ове имагинарне гозбе нарушава долазак Леша (Ива Бабић) који представља духове жена које су насилно завршиле своје животе, зверски мучене, у паклу рата, проституције, неподношљивог породичног насиља.

Представа у режији Приможа Екарта у оквиру Битефа играна је у стану зграде у улици Драгослава Јовановића број 13, око трпезаријског стола за којим је стешњено седело само осам гледалаца, скоро физички додирујући глумце. Ова екстремна близина између глумаца и гледалаца битно је утицала на емотивну рецепцију радње. Такође, имајући у виду да смо и ми, гледаоци, интегрални део представе, да имамо двоструке улоге, гледалаца и фиктивних гостију на вечери, симболички смо увучени у круг одговорних за чинове застрашујућег насиља. На тај начин се продорно подстиче гледаочева активност у стварању значења, у контрасту са његовом безбеднијом, пасивнијом позицијом у традиционалном театру. Екартова „Гозба” је веома узбудљива због радикалних измена традиционалних театарских односа које су при томе овде битно повезане са садржајем, а доводе до рушења конвенционалних схватања позоришног чина и подстичу продуктивна размишљања о природи игре, театралности, њеним функцијама и границама.

„Носферату” аутора Саше Божића је дводелна плесно-драмска-есејска представа која прво доноси ехо Херцоговог филма „Носферату”, а затим и рефлексију романа „Уметница тела” Дона де Лила, са циљем бављења телом и извођењем, преиспитивања тема тела као власништва, уметничког објекта итд. То су намере овог пројекта које звуче изазовно, али њихова сценска реализација није успела да задовољи посејана очекивања због капиталног одсуства убедљивости игре извођача, као и потпуног недостатка интригантнијег редитељско-кореографског  надахнућа.

Теоретска експликација пројекта „Вежба из кореографије пажње ’Тачка без повратка’” кореографкиње Далије Аћин и визуелног уметника Синише Илића, још је амбициознија од идејног концепта „Носфератуа”, док је провалија између почетних идеја и вредности њихових реализација још дубља. Са високо постављеним циљевима проблематизације функције публике у извођењу, односа између посматрања и учествовања итд., публика се затвара у простор Галерије Г12 ХУБ у Карађорђевој улици. По уласку добијамо задатак да прочитамо књигу коју чине текстови и цртежи. Половина гледалаца чита књигу, друга половина их гледа док они читају, а онда се улоге мењају. Када сви заврше ове задатке, представа се завршава, при чему нико од гледалаца не сме раније да напусти салу. У овој реченици ћемо изненада завршити критички приказ овог дела, са уверењем да смо о њему већ превише рекли јер је грех трошити простор и време на бављење аспектима његове бесмислености.

На другој страни, представа„Они живе (у потрази за нултим текстом)“ Маје Пелевић и Милана Марковића врло је интригантна и инспиративна. То је специфичан вид јавног читања текста насталог у процесу смеле друштвено-политичке акције аутора која је укључила њихово пријављивање и улазак у више странака на нашој политичкој сцени (за разлику од иницијалног извођења у Дому омладине где су аутори били и извођачи, овде су ангажовани глумци). Текст представе чини јавно читање ове драме, испреплетано са емитованим транскриптима разговора са политичарима који објашњавају механизам партијског функционисања градске власти, посебно у домену културе, као и са управницима позоришта који нису дозволили извођење овог текста на својим сценама, затим видео-пројекције докумената који показују упис аутора у политичке странке, као и процеса настајања текста који им је отворио врата улаза у странке, иначе прераду текста „Знање и пропаганда“ Јозефа Гебелса.

Избор поступка јавног читања као финалне форме извођења овде је уметнички потпуно оправдан и врло делотворан, имајући у виду теме, мотиве стварања и разлоге постојања представе. Аутори су своје незадрживе потребе за побуном против потпуне политизације друштва која подразумева деструкцију свих вредности, страшну небригу за талентоване и стручне људе, те консеквентне немогућности за професионално и лично остваривање, изразили кроз овај огољени чин сценске акције. Управо та есенцијализована сировост и одсуство илузије, у комбинацији са дубоком истинитошћу и полемичком моћи текста, врло снажно изражавају вапај за изласком из катаклизмичног стања у коме наше друштво болно грца.