Vapaji za promene

Tekstpredstave „Gozba“ Simone Semenič je metateatralno delo izgrađeno na krhotinama aristotelovskih pravila komponovanja drame. Radnju vodi narator (Branko Jordan) koji nas upoznaje sa fiktivnim okolnostima – gosti smo na večeri zajedno sa poznatim ličnostima, Romanom Abramovičem, Julijom Kristevom, Simonom Semenič i drugima. Blaženi tok ove imaginarne gozbe narušava dolazak Leša (Iva Babić) koji predstavlja duhove žena koje su nasilno završile svoje živote, zverski mučene, u paklu rata, prostitucije, nepodnošljivog porodičnog nasilja.

Predstava u režiji Primoža Ekarta u okviru Bitefa igrana je u stanu zgrade u ulici Dragoslava Jovanovića broj 13, oko trpezarijskog stola za kojim je stešnjeno sedelo samo osam gledalaca, skoro fizički dodirujući glumce. Ova ekstremna blizina između glumaca i gledalaca bitno je uticala na emotivnu recepciju radnje. Takođe, imajući u vidu da smo i mi, gledaoci, integralni deo predstave, da imamo dvostruke uloge, gledalaca i fiktivnih gostiju na večeri, simbolički smo uvučeni u krug odgovornih za činove zastrašujućeg nasilja. Na taj način se prodorno podstiče gledaočeva aktivnost u stvaranju značenja, u kontrastu sa njegovom bezbednijom, pasivnijom pozicijom u tradicionalnom teatru. Ekartova „Gozba” je veoma uzbudljiva zbog radikalnih izmena tradicionalnih teatarskih odnosa koje su pri tome ovde bitno povezane sa sadržajem, a dovode do rušenja konvencionalnih shvatanja pozorišnog čina i podstiču produktivna razmišljanja o prirodi igre, teatralnosti, njenim funkcijama i granicama.

„Nosferatu” autora Saše Božića je dvodelna plesno-dramska-esejska predstava koja prvo donosi eho Hercogovog filma „Nosferatu”, a zatim i refleksiju romana „Umetnica tela” Dona de Lila, sa ciljem bavljenja telom i izvođenjem, preispitivanja tema tela kao vlasništva, umetničkog objekta itd. To su namere ovog projekta koje zvuče izazovno, ali njihova scenska realizacija nije uspela da zadovolji posejana očekivanja zbog kapitalnog odsustva ubedljivosti igre izvođača, kao i potpunog nedostatka intrigantnijeg rediteljsko-koreografskog  nadahnuća.

Teoretska eksplikacija projekta „Vežba iz koreografije pažnje ’Tačka bez povratka’” koreografkinje Dalije Aćin i vizuelnog umetnika Siniše Ilića, još je ambicioznija od idejnog koncepta „Nosferatua”, dok je provalija između početnih ideja i vrednosti njihovih realizacija još dublja. Sa visoko postavljenim ciljevima problematizacije funkcije publike u izvođenju, odnosa između posmatranja i učestvovanja itd., publika se zatvara u prostor Galerije G12 HUB u Karađorđevoj ulici. Po ulasku dobijamo zadatak da pročitamo knjigu koju čine tekstovi i crteži. Polovina gledalaca čita knjigu, druga polovina ih gleda dok oni čitaju, a onda se uloge menjaju. Kada svi završe ove zadatke, predstava se završava, pri čemu niko od gledalaca ne sme ranije da napusti salu. U ovoj rečenici ćemo iznenada završiti kritički prikaz ovog dela, sa uverenjem da smo o njemu već previše rekli jer je greh trošiti prostor i vreme na bavljenje aspektima njegove besmislenosti.

Na drugoj strani, predstava„Oni žive (u potrazi za nultim tekstom)“ Maje Pelević i Milana Markovića vrlo je intrigantna i inspirativna. To je specifičan vid javnog čitanja teksta nastalog u procesu smele društveno-političke akcije autora koja je uključila njihovo prijavljivanje i ulazak u više stranaka na našoj političkoj sceni (za razliku od inicijalnog izvođenja u Domu omladine gde su autori bili i izvođači, ovde su angažovani glumci). Tekst predstave čini javno čitanje ove drame, isprepletano sa emitovanim transkriptima razgovora sa političarima koji objašnjavaju mehanizam partijskog funkcionisanja gradske vlasti, posebno u domenu kulture, kao i sa upravnicima pozorišta koji nisu dozvolili izvođenje ovog teksta na svojim scenama, zatim video-projekcije dokumenata koji pokazuju upis autora u političke stranke, kao i procesa nastajanja teksta koji im je otvorio vrata ulaza u stranke, inače preradu teksta „Znanje i propaganda“ Jozefa Gebelsa.

Izbor postupka javnog čitanja kao finalne forme izvođenja ovde je umetnički potpuno opravdan i vrlo delotvoran, imajući u vidu teme, motive stvaranja i razloge postojanja predstave. Autori su svoje nezadržive potrebe za pobunom protiv potpune politizacije društva koja podrazumeva destrukciju svih vrednosti, strašnu nebrigu za talentovane i stručne ljude, te konsekventne nemogućnosti za profesionalno i lično ostvarivanje, izrazili kroz ovaj ogoljeni čin scenske akcije. Upravo ta esencijalizovana sirovost i odsustvo iluzije, u kombinaciji sa dubokom istinitošću i polemičkom moći teksta, vrlo snažno izražavaju vapaj za izlaskom iz kataklizmičnog stanja u kome naše društvo bolno grca.