Интервју: Катрин Денев

Битољ – За филмску диву Катрин Денев (1943) Роже Вадим је својевремено рекао да поседује анђеоски еротицизам, Полански је сматрао да она изгледа као секси девица, а књижевница Франсоаз Саган је сматрала да Катрин са својим француским шармом осваја Американце, а Французе са својом америчком лепотом. На сва ова сећања, икона савременог француског и европског филма, дете глумаца (рођена као Катрин Фабијен Дорлеак из брака позоришних глумаца) и мајка глумаца (Кјаре и Кристијана), само ће се насмејати и рећи да се увек осећала као „добри мали војник који се стално нешто жали и помало је дефетиста, али увек поново креће у битку, јер је филм важнији од свега”.

Катрин Денев је ових дана била звезда 33. Браћа Манаки фестивала у Битољу, обишла је Охрид, на свечаном отварању председник Македоније Ђорђе Иванов уручио јој је специјалну награду „Камера 300” и у њену част приказан је филм „Последњи метро” Франсоа Трифоа у којем је играла.

Снимили сте више од стодесет филмова, да ли је могло више?

Не више него нешто ново. Увек сам заинтересована да нађем нови пројекат у којем ћу играти јер волим филм. То често није питање избора, већ и питање могућности да сретнем одређене људе у одређеном тренутку који могу да ми понуде занимљиву улогу.

Јесте ли преузели презиме мајчине собарице у знак проглашења независности?

Ха! Нисам. Једноставно, моја сестра је већ узела породично име, па сам ја морала да измислим неко друго. Презиме мамине собарице је свима одговарало и тако сам остала Денев.

На почетку каријере често сте говорили да вам је идол Мерилин Монро?

И сада је. И даље мислим да је она вансеријска глумица, да је била млада, лепа и интелигентна жена.

Када сте почињали да ли сте били више окренути глумцима или редитељима?

Пре свега, увек филму. У филм сам „упала” случајно. Моја сестра је почела да ради у позоришту и ја сам тамо неко време играла њену млађу сестру. Из тог разлога сам се увек осећала као да сам на маргинама све до тренутка док нисам срела Жака Демија и схватила да је филм нешто сасвим друго и да тек са Демијем имам професионалну везу као са неким ко заиста жели мене у свом пројекту.

„Шенбрушки кишобрани” су изузетно важни за вашу каријеру, али како је било на снимању с обзиром да сте у овом филму певали?

Било је тешко и изазовно истовремено. Ми смо овај филм стварали са веома мало пара и зато смо морали бити веома сналажљиви. Припреме чине половину филма. Проводила сам веома много времена са Демијем, а онда сам се породила, па је снимање одложено за два месеца. Жак је био и тада према мени веома захтеван, али се трудио да ме засмејава и да ми олакшам,јасно ми стављајући до знања да сам за њега у овом филму незамењива. Тек тада сам схватила шта је филм и какав он потенцијал има за мене. Радите ствари које желите да радите и то са људима у које имате поверење и чије идеје не изгледају превише конвенционално.

Следи сличан филм „Младе девојке из Рошфора”?

И ту је било песме, али је било и много лакше.

После таква два филма ви одлазите у Лондон и снимате психолошки хорор „Одбојност” Романа Поланског, нешто сасвим другачије, зар не? И овај филм је захтевао блискост између редитеља и глумаца?

Изузетну блискост, појачану тиме што смо нас троје, Роман, Жерар Браш и ја стално међусобно комуницирали на француском језику. Ми смо заиста били „три мускетара”, сви остали на сету били су Британци, а Роман је упркос свему веома добро знао како да код њих изазове поштовање. Ми смо били језгро унутар тима, што је Роману пуно значило, а мени је значило то искуство рада са њим.

Веома важан период у вашој каријери је рад са Луисом Буњуелом, у филмовима „Лепотица дана” и „Тристана”.Сматрају вас Дон Луисовом музом.Да ли се слажете са тим?

Не волим ту реч и не сматрам себе ничијом музом. Са Буњуелом није било лако, али ја сам га слушала и радила оно што је он од мене тражио. Понекад морате да прихватите да је слика моћнија од тебе, да су редитељеве намере јаче од тебе, да треба да сам пропустљива, отворена и без ичега у позадини ума. Он је био тај који је градио моје ликове, а не ја. Ипак, волим више „Тристану” него „Лепотицу дана”.

„Лепотица дана”, „Тристана”, „Лиза” и још много улога у вашој каријери својевремено сусматране „скандалозним”.Ви сте се показали као храбра глумица?

Била сам тада веома млада, и глумачки и животно неискусна, а све те улоге су ми изгледале и занимљиве и нормалне. Тек касније сам схватила зашто су ми говорили да сам храбра што сам их прихватила. Неки су прихватали моје изборе, неки су говорили: „Како чудно да је она то урадила”. Врата која су била отворена за мене после „Лепотице дана” била су таква да су многе ствари пролазиле кроз њих, а тај филм је тек временом добијао на све већем значају, а мој лик постао симбол, хероина.

Када се анализирају ваши филмови примећује се да им је заједнички квалитет ваше глумачко ауторство и ваша тачка гледишта?

Мислим да сам одувек нагињала ка томе да имам сопствену тачку гледишта, али је то можда зато што нисам ишла у глумачке школе, што никада пре почетка каријере нисам радила са глумцима осим са својом сестром.Глумце сам само сретала на снимањима, нисам међу њима имала пријатеље, па сам тако увек била на страни сценариста и редитеља. Ја нисам то тако изабрала, то се тако десило.

Радили сте са Буњуелом, Мелвилом, Оливеиром, редитељима много старијим од вас. Да ли је тај однос био више отацћерка или равноправно филмско братство?

Ово питање вам је феминистичко! Нису ме они сматрали ћерком. Са њима сам се носила, претпостављам, захваљујући оној мојој мушкој страни личности.

Били сте веома млади када сте се срели Варду, Демија, Шаброла и многе друге припаднике „новог таласа” који су на филм гледали као на бојно поље између античког и модерног. Јесте ли учествовали у свему томе?

Не, нисам имала осећај да се све то дешава око мене. Са њима сам радила, али нисам учествовала у бурним дискусијама, јер је мој живот био веома одвојен од тог окружења. Увек сам задржавала свој љубавни живот за себе, како најбоље умем и увек сам бирала филмове које сам желела. Та два света никада нисам мешала и филмска сцена ни тада ни данас није део мог приватног живота.

Нисте са њима ишли у француску Кинотеку, у „Арлекин” који је тада држала Комунистичка партија?

У Кинотеку веома ретко, а у „Арлекин” никада. Тамо је ишао један мој дечко који је био занесен револуционарним идејама. Ја сам била веома млада.

Франсоа Трифо је једном написао: „Катрин није цвет. Жена, цвеће, то су глупости. Још мање је она букет. Катрин је ваза, у коју публика ставља букет”. Слажете се са тим?

Трифоова идеја о вази је веома тачна. Да, то је истина, ја почињем од празне беле странице, неспособна да одлучим шта је мој лик. Идеје долазе постепено, ствари се у мом уму заокружују, нарастају. Међутим, не постајем никада опседнута својим ликом и без проблема из њега излазим ноћу и лепо спавам. Никада унапред не мислим о публици, а она јесте та која ће својим реакцијама да напуни ту моју „празну вазу”. Филм је био Трифоова страст. Филм и глумци изнад свега. Зато сам са њим најбоље радила.