Обданиште одраслих

Шта се ово догађа са старијима? Као да им је сврака попила мозак, па не знају како да реагују и сачувају од затварања она места у која су најрадије одлазили кад им је било најтеже – а то су кафане. Оне без постављених тањира и салвета на столовима, без конобара са лептир машном. Али са келнером или "особљем" са салветом лежерно пребаченом преко леве руке. Затворише им "Зору", "Смедерево", "Под липом", "Видин капију", "Косово", "Шуматовац", узеше душу "Грмечу", а ти маторци, па и они млађи који су уз њих и од њих учили живот у тим кафанама – ни да бекну. Бре, отпадне ли малтер са неког вртића или обданишта, сви медији, и електронски и штампани, како би се данас рекло, ударе на сва звона говорећи како су наши малишани угрожени. Зашто се тако не удари на сва звона због наших "старишана", јер и они су истински угрожени.

– И ја понекад у шали кажем, а кроз шалу се често кажу многе озбиљне ствари, да су кафане и ресторани обданишта за одрасле. У угоститељству и туризму сам више од четири деценије и свашта сам се нагледао и преко главе претурио. Зато и могу да кажем као један од најпозванијих за ту област да је кафана наша културна, научна и духовна институција – истиче Вук Караџић, генерални менаџер (а и њега закачила мода, па више не каже управник) клуба "Вук Караџић" при Вуковој задужбини, у Улици краља Милана 2.

Ни овом нашем савременом Вуку Караџићу није јасно да се тако олако прелази преко гашења таквих култних места у престоници, као да људи не знају значај кафана иако су у њима провели цео свој живот.

– Четрдесет и више година не излазим из кафане, што због посла којим се бавим, што због задовољства. Ја волим кафану и живим за њу. Не знам шта ћу да радим кад одем у пензију, како ћу без кафана којих је све мање. Нигде нећете чути јачу и истинитију вест него што је она која се чује у кафани. Најдемократскије место у нашем окружењу. Камо среће да политичари чешће залазе у кафане, друге би нам птице певале. Они би дуже и праведније владали, а нама би било много боље, јер би чули изворни глас народа и оно што га тишти. Овако, замајани највише собом, не стигну да сврате тамо где се слободно пева, где се плаче, заљубљује и одљубљује, где се воли и мрзи из дна душе, где се вино и ракија испијају, чаше ломе, где се стварају и разваљују кумства, где цео живот пролази – казује Вук Караџић, кога једва зауставих у овом поетском налету и жалу за умирањем оних правих београдских кафана.

А он поче да се, кроз шалу, извињава. Шта ћете, рече, не може да побегне од те жице оног великог Вука Караџића, од те родне Петњице на Дурмитору, која уме и зна да проврти код својих мештана ту љубав за језик. И он пише песме, понеку приповетку. Али, пре свега жели да све то своје вишедеценијско искуство из угоститељства и туризма преточи у књигу. Да остане писани траг од још једног Вука Караџића.

– О кафани је најлепше певао Тома Здравковић. Сећам га се још из Лесковца, почетком шездесетих година. Стигао момак из Печењеваца, села код Лесковца, и не избија из кафане. Не можеш ни мотком да га истераш. Кафана му ушла у душу. Хтео је да помогне, да очисти пепељаре, олајише патос, све је радио само да буде у тој кафани "Радан", да ужива у њеној атмосфери и слуша певаче који су ту гостовали и где сам ја био млађи шеф ресторана – сећа се Караџић својих почетака у каријери веома успешног угоститеља и туризмолога.

Године и деценије пролазе, а он не може да заборави поверење које су му други указивали. Још као младог човека изабрали су га за директора Угоститељског предузећа "Прокупље" у Прокупљу. Круна његовог рада у том граду било је отварање хотела "Хамеум". Љубитељи кафана, пословних ручкова, а богами понајвише београдски швалери, памте га и из времена када је управљао мотелима "Ромео и Јулија" и "Липовичка ноћ" на Ибарској магистрали, као и рестораном "Липовичка шума". Многима је остао у незаборавној успомени као директор ексклузивног туристичког насеља "Острво цвећа" на Црногорском приморју, које је било у власништву ПКБ-а. Био је у то време домаћин и глумцима из филма "Сутјеска" Стипа Делића – Елизабет Тејлор, Ричарду Бартону, Јулу Бринеру...

– Због тог искуства стеченог на "Острву цвећа" могу да кажем да туризам није само – једи, пиј, спавај. Туризам комплетно обухвата живот земље, јер је кретање људи, домаћих и страних гостију, веома важна ствар. Оно додирује све токове друштва – превоз, здравство, културу, привреду, просвету... Туризам уз велика улагања и добро промишљене програме може да буде и те како значајан извор прихода – говори Вук Караџић.

Упознао сам га пре тридесетак година, када је био управник ресторана "Сајам". Од тада га више нисам видео. Све до пре неки дан. Али се сећам да сам се угризао за језик и тако себе спречио да кажем да сам Доситеј Обрадовић, када ми се човек са лепо негованом брадом, у тамнобраон оделу са једва видљивим пругама, представио као Вук Караџић.