1968.

Пре неки дан, на отварању изложбе посвећене Бекиму Фехмиу, пришао ми је Пуриша Ђорђевић и у руку ми тутнуо једну фотографију. На њој сам био ја, сасвим млад, у друштву неке девојке. На полеђини слике, Пуришином руком било је исписано: Праг 1968. Фотографију је направио вероватно он када је те године посетио град у коме сам студирао и, као наш знаменити редитељ познат по галантности, нас, југословенске студенте извео на вечеру. Као и увек пун живота, изгубио се у вреви пре него што сам успео да га питам да ли се сећа ко је девојка на фотографији.

Ходајући кући пребирао сам по глави ко би она могла бити. Насмејано лице ми је било познато али никако нисам могао да призовем из сећања коме је припадало. Проблем сам затим начео са друге стране: почео сам да реконструишем 1968.годину. О њој су испричане толике приче па је она, бар из визуре моје генерације, добила нереалне, митске размере. Никада, међутим, нисам себи до краја објаснио шта се те године заправо догодило. Постоје само парчићи, уломци огледала просутих по асфалту Париза, Прага, Београда, Вашингтона и још ко зна колико градова који, попрскани сада већ осушеном крвљу, рефлектују делове велике, планетарне побуне. Тај свеопшти устанак захватио је све младе људе без обзира на земљу у којој су живели, нацију којој су припадали или језик којим су се споразумевали.

Ја сам, нажалост, у то време био исувише зелен да бих схватио важност утопије за коју су се широм света борили они други, паметнији млади људи. Добро, могуће је да ни они сами нису баш сасвим схватали смисао своје борбе али су га осећали испод коже и били спремни да за њега положе живот. Што се мене тиче, ја сам светску побуну против хипокризије доживљавао више као општу разулареност у којој је било дозвољено – све. Под условом да си млад и способан да дефинишеш своје захтеве озбиљно, ма како они звучали јеретично, бесмислено или, ако хоћете, немогуће.

Најзад сам се сетио девојке. Не и њеног имена, али све остало у везиса њомми је пролетело кроз главу. Била је студенткиња глуме, весела и плаховита особа. Исувише плаховита. Толико да се само после десетак дана изненадне љубави удала за једног нашег другара, студента камере. У тој одлуци било је нечег од стања свести младих из 1968.године: требало је живети брзо и без размишљања о последицама.

У складу са општом атмосфером, у Загребу се те године одржавао најдемократскији од свих филмских фестивала икада – ГЕФФ. Правоучешћа су имали сви, од чувених светских аутора, па до најобичнијих аматера. Сви су се такмичили равноправно, било је важно да жири сматра како је пријављени филм за такву врсту смотре довољно провокативан и да одговара теми фестивала. Те, 1968, тема је, дакако, била – секс. Рајко Грлић и ја смо имали нешто украдене траке са факултета и могућност употребе камере на неколико сати па смо решили да заједнички, као коаутори, снимимо нешто на тему секса и пошаљемо то на ГЕФФ. Једино што нисмо знали шта би то тачно било. Сетили смо се наше другарице студенткиње глуме, која је, као и увек, била спремна на било какву акцију која је мирисала на авангардну уметност. Нажалост, њен партнер за сцену секса, неки Пољак, вероватно уплашен нејасноћом онога шта га је чекало,у последњемтренутку нам је отказао. Она је онда предложила да љубавну сцену одигра сама, замишљајући партнера (претпостављам мужа).

Снимили смо кадрове њене екстазе за све паре (колико год је било траке), измонтирали то и филм назвали „Л.В.Кулешов”, по знаменитом руском теоретичару филма, чија смо правила монтаже баш тих дана полагали на испиту код извесног професора познатог под надимком Фајфка (лула). Своје дело смо послали у Загреб, потајно се надајући да ће га узети на ГЕФФ. Не само да се то обистинило, већ смо добили и једну од пет равноправних награда (колико се сећам, једна награда припала је ЕндијуВорхолу)?! Оскаровац Душан Вукотић, председник жирија, изашао је на сцену и предао нам скулптуру која је представљала фалус у стању ерекције! Била је то 1968.

Године које су уследиле после пораза велике Утопије полако су постајале све обичније и, некако, мрачније. Неко ми је рекао да се девојка из нашег филма једног дана, без икакве најаве и повода, бацила кроз прозор. Грлић и ја смо сваке године предавали један другоме онај фалус на чување, све док се Рајко није иселио у Америку па је та традиционална примопредаја успомене на наш први фестивал и луду 1968.постала технички неизводљива. Од тада тај предмет стоји у мојој радној соби подсећајући ме да постоје времена која се никада неће вратити.