У вртлогу страсти и смрти

„Крваве свадбе” (1932), Лоркину руралну поетску драму у којој се преплићу теме нежељених бракова, љубоморе и освете, страсти, части и морала, редитељ Милош Лолић је на сцену минхенског театра поставио стилизовано, укусно минималистички, са врло одмереним емоцијама. Лоркин узаврели вртлог лирског и елегијског Лолић је битно очистио од баласти патетике и анахроније повишеног тона који су присутни у комаду, а удаљују га од савремене публике.

Игра глумаца фасцинантно чврсто износи редитељеве идеје, одсечена је од пренаглашених, мелодраматичних излива осећања, карактеристичних за Лоркину поезију трагике. Они наступају хипнотички, углавном статично, свечано, загледани у даљину, помало одсутно. Осим битног кочења вулканских провала осећања, та специфична, мирна одсутност њихове сценске присутности ствара и значења фаталности, симболичке универзалности радње. Догађаји приказују ритуалну смену младости и зрелости, ток живота који се циркуларно гаси и обнавља, борбу циклуса рађања и смрти. У првим сликама представе које откривају вести о скорашњој свадби, сви ликови су на сцени – Мајка (Урсула Буркхарт), Невеста (Кристина Паулс), Леонардова жена (Ксенија Тилинг), Служавка (Мара Видман), Сусетка (Илона Грандке), Леонардо (Оливер Милер), Младожења (Робин Сондерман), Невестин отац (Жан Лик Бибер), Дрводеље (Паскал Ридел, Макс Вагнер), Рођак (Михаел Кицедер). Они седе или стоје, у низу, у свечаном, дубоком миру. Само нервозно лупкање Леонарда, најиндивидуалнијег, јединог именованог лика у драми, нарушава тишину, наговештавајући трагедију.

Сценски говор у представи је специфичан, раван, стилизовано монотон, у складу са идејом љуштења неприкладног Лоркиног патоса са лица радње. У појединим, драмски битним сценама, долази до хорског говора који се конфронтира индивидуалној експресији. Тај спој индивидуалних и хорских гласова симболички изражава битну везу између појединачног и колективног – конкретна радња постаје општа, један универзални механизам трагичности људског живота. Динамику игре битно гради и ритмично пљескање извођача, као и ударање ногама или столицама у под. У драмским климаксима су звуци ових удара врло интензивирани чиме се снажно појачава тензија рецепције. Они понекада имају и двоструку функцију, када и илуструју радњу, на пример у сцени у којој лупкање ногама означава и коњски топот, израз долазеће опасности.

Сценографија је сведена, неколико столица су усамљени реквизити (опрема Марија Јелесијевић). Простор је метафорички ефектно искоришћен: на почетку, сцена је плитка, њена дубина је скраћена завесом. Како радња напредује и трагичност узима маха, завеса се помера уназад и отвара дубину сцене. Коначни, дубоки, празни, зјапећи простор ствара упадљиво значење симболичке празнине која гута актере, истиче њихову метафизичку самоћу. Ови јаки утисци неиспуњивог ништавила, али и магловите, опскурне а врло присутне претње, појачани су присуством дима који се дискретно, сабласно умувава међу актере, као и све гласнијим звуцима грмљавине који пуне тишину и додатно распирују немир (дизајн звука Лука Ивановић). Ове хипнотичке сценске слике сугестивно изражавају један од главних мотива Лоркине драмске поезије – мотив смрти која непрестано виси над главама ликова, представљајући њихову неуклоњиву, мрачну сенку.

Прву слику последњег чина Лоркине драме која се дешава у шуми и доноси буран расплет радње унутар љубавног троугла, насилно окончање вртоглавих страсти између Невесте и Леонарда, Лолић је превео у неодољиво чисту сценску поезију, катарзичну, незаборавно етеричну. Актери троугла седе у тами и диму, Леонардо сетно свира гитару, Невеста меланхолично пева надјачавајући се са грмљавином, а онда се изводи њихов последњи дијалог који изговарају у микрофоне. Речи се узбудљиво расплињавају у дисхармонији механизоване буке док је сцена засута поетичном, благом кишом црвених папирића која симболички означава проливену крв. Следи епилог у виду финалне, визуално импозантно решене сцене где су сви актери фиксирани као да су на старој фотографији која ће у будућности бити извор сећања на трагичну немогућност опстанка стварне љубави, у ригорозном свету лажног морала.