Неми дијалог са сликом

Синтагмом егопоетика означавамо једну међу суштинским усмереностима личности, дакле и њене самореализације: тежњу ка за­довољствима у/по одређеним интеракцијама, циљевима, стањи­ма, доживљајима и достигнућима. Тој заинтересованости за добар квалитет живота, са личним укусом среће, најразноврсније реалије и релације могу да послуже за пожељне гратификације у склопу уже или шире, увек индивидуализоване поетизације живота. Посебну моћ и издашну понуду за специфичне сатисфакције има, свакако, сликар­ство са недогледном лепезом тема и израза.
Наша личност разрађује слику. Кад је изложена активном разгледању и тумачењу слика је, са зрачењем извесног визуелног притиска, особит сабеседник у немом "дијалогу" са посматрачем. Као (симболичка) комуникација обогаћена илузијом истовремене паралелне стварности несводиве на фиксирану голу композицију, слика је међу неспорним подстицајима за психичка струјања и духовне промене. Бројна су, могућна, витализујућа и репарирајућа деловања и домети слике.

Употребљивост слике

Издвајамо: изазивања повољних физиолошких ефеката, истицања телесности и изоштравања представе о телу као постаменту и компоненти личности, естетска уживања, неочекиване спознаје, другачија виђења и нова искуства, напад на одређене пресије, кочнице и блокаде проистекле из незреле и хипертрофиране аутоцензуре те постизања растерећујуће спонтаности; провокације доживљаја непатвореног идентитета и самопоштовања у доживљеном јаству, осећања живахности, ведрине, воље за делањем и постигнућима уз оптимистичну окренутост уживањима у животу, побуђивања на излазак из стања "егзистенцијалног вакуума" израженог општим осећањем празнине, бесциљности, промашености, узалудности, бесмислености, безнађа.

Ту су и доживљавања сређености, уравнотежености, сталожености, смирености и опуштености; сугестије сигурности, безбедности, заштићености, презентације моћи и доминантности, као и монументалности, величанствености и узвишености, охрабрења за самопоузданост, одважност, енергичност, борбеност и упорност, призивања узбуђујућег дотицаја опасности са релаксирајућим, победничким самодражењем надзираваном језом, ублажавања, некад и пре­владавања одређених страхова и фобија помоћу ликовне десензибилизације, некажњива проживљавања спутаване агресивности и жеље за насиљем, неограничена и ослобађајућа еротска маштања, упућивања на неувредљиву хуморност, увлачења у медитације; приписивања магијске моћи појединим сликама.

Предочена скупина субјективних простора за реалне учинке слике без психијатризације и медикализације указује на вишестрану терапијску дејственост и употребљивост слике. Наравно, ту нема покрића за терапеутску мегаломанију, али ову примедбу, у начелу, везујемо за све правце и методе психотерапије пошто нема ни универзалног лека ни увек успешних посебних приступа за свако­јаке и свачије психичке потребе, проблеме, тегобе и застоје. Има, међутим, основа за тврдњу да су одговарајуће слике – преко дискретних пробијања личних оклопа сазданих од лоших (само)опажања и изведених маскирања –  подесне стимулације и потпоре за људе жељне функционалне животне философије, смисаоне садашњице/будућности и афирмације потискиваних захтева и потенцијала уз благодети живљења без депласираних интимних тегова. Речју,  за људе који теже да у нечем промене или допуне себе да би доспели до позитивних помака у структурисањима и вођењима својих јединствених (тренутака) живота.

У два наша раније публикована текста ("Врт унутрашњег ока") и "Уметност психотерапијске слике"), изложена је замисао о наменским делотворним сликама, програмираним уметничким целинама унапред подешаваним за планиране (највероватније под задатим условима) витализујуће и репарирајуће психоефекте. У питању су, дакле, ликовне творевине осмишљаване за будуће примене са очекиваним психичким добитима.

Подвучено је, при том, да због сложености (сваке) личности коректне генерализације – у преплитањима идиографског и номотетског захватања човека – представља­ју максимум објективних прилога и полазишта за такве подухвате. А у концизном осврту на компоненте и средства изградње овог типа профилисане слике навели смо:

1) декларисане или претпостављене психичке потребе и проблеме знаног и незнаног посматрача,

2) елементе (и доживљаје елемената) ликовне композиције: линију, смер, облик, величину, боју, валер и текстуру,

3) финалну композицију као сврсисходну организацију подстицаја,

4) (ин)директну тему,

5) симболизацију и

6) ерудицију, обученост и инвентивност твораца слике.

Обликовање и дејственост програмираног ликовног дела прате иманентна ограничења. Пре свега, ум програмера/ствараоца и личне путање у стваралаштву увек су делимично ирационалне тачке ослонца рационалног пројекта наменске слике. То исто важи, само са другим нагласком, за личност и реакције посматрача. У оба случаја наде у егзактне психолошке процене и прогнозе спадају у утопије. Каузална психолошка тумачења нису у потпуности поуздана (а јесу преуска) подлога за предвиђања подесности и учинака неке слике. Честа су различита, осцилирајућа и изменљива просуђивања и доживљавања исте ликовне дражи, а амбивалентна слика може код истог посматрача да изазива опречне идеје и емоције. Нису искључена мешања уметности и стварности.

Најзад, тумачења симбола су дифузна. Одређен симбол може да има нејединстве­на, локална значења за разне групе и културне средине. Некад се – под утицајем одбрамбених механизама – превиђају очигледна значења неког симбола. Постоје, такође, разлике међу симболима у погледу њихове прихватљивости.

Изложене ометајуће датости су неуклоњива карика ланца одредниц