Из срца до универзума

Феноменална врата висока шест метара, на Тргу Николе Пашића, у величанственој згради.бивше банке (и бившег Централног комитета СК), дело архитеката браће Бране и Петра Крстића, градитеља цркве Св. Марка),и велико степениште воде у тајновит простор; изложбу Медијале са сликама успомена и сећања на величанствене шездесете, како сада из ове временске дистанце изгледају.
Ту је цело друштво уметника који су креирали атмосферу и дух тог периода и касније наставили индивидуалним путем плодног стваралаштва свако понаособ, а опет су имали заједничку линију коју су назвали Медијала.
Сећам се како су објашњавали како је то средња линија, која иде из срца до универзума, и линија вертикале ума.

То је било заједничко плодоносно истраживање сопственог унутрашњег живота, које су уметнички изражавали сваки на себи својствен начин.

Осећање за простор

Они су истраживали чудесне просторе, изван сиве реалности којом су били окружени, а који су се налазили у сликама старих мајстора.

Милић од Мачве у коме је после три године паралелних студија на Академији и Архитектури, превагнуо сликар, супериоран цртач грађевина и архитектуре, каже у својој књизи; "Првој Повјесници": "Био сам тада на неки начин повлашћени почетник – сликар са два факултета, на којима су делале групе београдских фантастичара, стопљених касније у једно тело, прозвано Медиала. На архитектури сам срео и дружио се са Пеђом Ристићем, званим Исус, с Ђорђем Кадијевићем, Леонидом Шејком, Синишом Вуковићем, Михајлом Чанком, а нешто касније сам упознао и Владу Величковића, а на Ликовној Академији, са Дадом Ђурићем, Урошом Тошковићем, Ољом Ивањицки, Михајлом Чумићем, Првославом Арсићем и Костом Брадићем. Између ове две групе архитектонске и ликовне, формила се и трећа са Миром Главуртићем, Милованом Видаком (бившим официром), и правником Светом Самуровићем".

Ето језгра ове групе која се окупила скоро случајно, а својим талентима и индивидуалностима обележила нашу епоху. Њихова прва заједничка изложба била је у галерији УЛУС-а, у улици Вука Караџића, 1954/55, а затим у Графичком колективу 1959. године, где се већ појављују у пуном сјају.

Леонид Шејка, архитекта, бљеснуо је тада као сликар, који је нажалост рано преминуо, и оставио изузетно вредно сликарско и писано дело, у духу старих мајстора, са атмосфером вермеровских ентеријера и трагањем за геометријским облицима и преламањима светлости, кроз драго камење, у својој раној фази, да би на крају завршни циклус његових слика имао за тему огромно загушујуће нагомилавање непотребних ствари и отпада, што су одлике ове цивилизације.

Архитекта Предраг Ристић, звани Пеђа Исус, архитектуру је видео као спој уметности, градитељства и музике. Његов дипломски рад била је Концертна дворана у облику инструмента окарине, маестрално конструисана по математички вођеној сопственој теорији акустике, у духу органске архитектуре, око чега се подигла велика бука на Архитектонском факултету, где је владала строга праволинијска дисциплина, шине и лењира, доминантна у то време, пре педесет година, па често и до дана данашњег. Музички инструмент који је у то време конструисао и назвао га "дрндафон", производио је необичне тонове помоћу металних клинаца који су вирили из племенитог дрвеног дела инструмента необичног облика. Он је био привремени полигон за Пеђино експериментално истаживање акустике, док није добио прилику да гради цркве.

Дрвено поткровље у одузетој породичној кући на Сењаку, било је стециште уметника, а изведено на минималној основи, са степеницама "хоћу-нећу" за сваки корак, било је откровење просторних чудеса, невероватних обрта и изненађења. Још веће изненађење је била његова кућица на дрвету на шпицу Аде Међице на Сави, ремек дело коју је сам изградио од дрвета, где је сваки педаљ има своју функцију и смисао а савршено се уклапа у природу и пејзаж. Надимак Исус добио је јер је био велики верник у време кад је то било скоро забрањено, и када је на највеће празнике долазило по десетак људи у цркве.

Био је и малтретиран од стране власти у то време. Најзад је нашао свој мир у пројектовању цркава и конака, којих је изградио осамдесет и осам, а можда му је најлепше здање црква у Требињу по тестаменту Јована Дучића и многе друге. Саборни храм у Подгорици, цркве у Апатину, Равној Гори, Острогу, Гацком, Убу, Бирмингену, Хановеру, Сиднеју...

Нажалост, жали се Исус, "ретко која је изграђена сасвим по целовитом пројекту, сви хоће страсно и безобзирно да буду уметници-аутори и да се тиме лично обележе, не примећујући да су тиме само унаказили пројект".

У Грацу је докторирао са темом: "Реконструкција архитектуре Лепенског вира" и био гост професор на факултету. Његов научни рад публикован  овде 1968., тек сада је на путу да буде признат од наших званичних институција. Ристић је сада професор на Академији СПЦ за уметности и конзервацију.

Архитект  Владимир Величковић је у почетку радио неколико архитектонских конкурса, и сарађивао са Богданом Богдановићем, али је ипак и у њему превагнуо снажан таленат сликара, који се појавио као изворни феномен доживљаја очајања и страха, крволочних пацова који једу људе, и кошмарима измрцварених фигура у трку, које страдају очајнички бежећи, и покушавајући да негде стигну. Архитекта је видљив само у осећању за простор у сликама. Он је прошле године добио највише признање Академије у престоници уметности, у Паризу.

Трећа димензија

Цела ова група била је са веома израженим индувидуалним осећањем простора, као и Оља Ивањицки, која је после првих успелих слика, од вајара постала сликар, прва искорачила у трећу димензију, почевши да прави кутије и кутијице у које је смештала своје идеје, које сте тако могли додирнути, и цела изложба је била ентеријер са личним обележјем.

Синиша Вуковић, члан групе, такође је архитекта. Милован Видак није био, али се страствено бавио архитектуром сликајући "Велико суђење"; као дворац, храм, замак, у величанственој централној перспективи са мноштвом стубова и архитектонских елемената и осветљеним небом у позадини.

Овенчани светском славом, управо су уметници чланови групе Медиале, Дадо Ђурић, чија моћна огромна вишеметарска платна красе највећи центар модерне уметности "Жорж Помпиду" у Паризу и Владо Величковић, који је тамо постао члан Академије. Оља Ивањицки и Милић од Мачве, чија су дела у многим музејима света, остали су овде.

Милић од Мачве, је аутор "Растуће перпективе, оне која иде из срца", и "Посвете праху Леонида Шејке", и величанствене "Вавилонске куле" и многих наших манастира и цркава, живописац целе Вождовачке цркве, која је драгуљ нашег фреско сликарства, као и "Куле на седам ветрова на Звездари", коју је саградио као градитељ.