Кућа Ђуре Јакшића

Крај је судија почетку − каже се у народу.
Данас се недовољна брига води чак и о оним појединцима који на националној духовној лествици заузимају највиша места.
О ономе о чему се не брине данас, није бринуто ни у прошлости.
Ововремено омаловажавање, ниподаштавање, злурада мржња и задовољство злом, наспрам љубави према ближњему, суди и о томе какви смо били, шта је чињено; казује о нашој карактеролошкој склоности да негирамо све па и златно морално начело:
"Не чини никоме другоме оно што нећеш да ти се чини"! Да је друкчије, зар би у роду нашему било толико конвертита и сеоба преко језика и вере у друге народе?

Немилице су рушени ловћенски храмови националног достојанства, а на њиховим развалинама зидане фараонске грађевине и источњачке пагоде − рецимо она поред Светосавског храма у Београду. Песничко дело Ђуре Јакшића је при самом врху ловћенског поетског престола. Његово сликарство не уздиже се изнад монументалног рашког сликарства, али је на самом врху српског ликовног стабла. Живот и наш потоњи однос према овом бечком студенту сликарства, који је пре тога у Минхену шест месеци изучавао старе мајстор, у знаку су оцене: крај је судија почетку.

По сеоским забитима

Велики српски романтичарски песник није поступао по начелу: "Оно што хоћеш да ти чине, чини то и ти"! Живео је божјачки. Чак и кад се пркосно оглашавао против неправде и зла, није се злурадо радовао злу. Па, ипак, за живота није нашао смираја. Службовао је по сеоским забитима ондашње Србије, гоњен и злостављан. Тужакали су га кметови да је пијаница, жали се Јакшић у писму Стојану Новаковићу 1868. године, и то у оном времену кад осим воде ништа није пио. "Пијаница сам ја", вели, "а мој тужитељ начелник није"! Нико се није нашао да помогне његов песнички и сликарски дар. "Из Подгорца у Сумраковац, из Крагујевца у Сабанту, из Пожаревца, уместо у Београд, они ме тиснуше у Рачу", наводи велики песник и још већи сликар, један од највећих. Тако је било тада, али и данас он наилази на нехат и злураду мржњу, која је, према Канту, противна љубави према ближњему. Јакшић је био свестан неправди које је искусио "од оних који би требало правду да деле" а неправда се чини, не само према њему, већ и према оним појединцима који су утемељили новију Србију.

Свирепа мржња, и жеља да се по сваку цену скрене пажња на властито опскурно сопство, поводом двестагодишњице Првог српског устанка изнедрила је на једној од телевизија баналну телевизијску серију "Црни Груја". Снимљено је, потом, нешто што је требало да се назове филом − још горе и баналније: "Црни Груја и камен мудости" − неинвентивни простаклук. Најцрњи псовачки примитивизам и бананлук, то опскурно приказаније, и не би заслуживало критичку оцену да се не бави Карађорђем и Првим српским устанком. Како? То није ни филмски памфлет. Уместо релевантног филмског обликовања, посегнуто је за великом темом из прошлости, да би се, кроз немаштовито, у пакост заоденуто карикирање, једноумно проговорило, наводно, не само о ондашњем већ и о садашњем политичком тренутку. Та баналија указује и на болесне корене нашег карактеролошког стабла. Не чуди, отуда, ни однос према песнику "Отаџбине", диптиха "На Липару" и сликару ненадмашних слика.

Ђура Јакшић − песник и сликар "Девојке са лаутом", "Жртве Аврамове", "Карауле" као и "Девојке у плавом", можда и најбоље српске слике, насликане након повратка из Минхена − прогањан је и данас. Нема у његовом сликарству романтичарске празњикаве узнесености, као, рецимо, у почетним историјским  приповеткама овога ствараоца. Има реалног, преобликованог, живота, попут оног у "Караули", слици прожетој рембрантовском светлошћу. Живот, тај случај комендијант, како би рекао Црњански, и после његове смрти поиграва се са песником и сликарем.

У Крагујевцу, на углу Карађорђеве и Улице Михаила Ивеше, на оронулом, нахереном, кућерку стоји спомен-плоча: "У овој кући живео је песник и сликар Ђура Јакшић од 1863. до 1865. Крагујевац 1982". У Крагујевцу Јакшић је предавао цртање и краснопис, да би, потом, добио службу у Сабанти.

Прогон се наставља

Из Раче је Стојану Новаковићу писао да му је тешко гледати децу своју "како се простој лепињи као некој посластици радују − али нека их, нека се уче измалена трпети, од мене неће се моћи пузењу научити, а само онај који пузи, може децу колачима нахранити". Ђура Јакшић је подносио све, само неправду не! Говорио је: "Нека ме туже, нека оговарају, ја остајем и човек и челик". Истицао је како је лако изрећи пресуду неправедну, а да теже иде с правдом. Кад путник данас дође на Липар, где су испевани и они његови чувени стихови, угледаће у порти цркве поред Јакшићевог попрсја, на оближњем дрвету проглас о томе да Ђуру, јер је вређао свештенсво, треба изместити у оближњу школу. Прогон се наставља!

Ми данашњи, слика смо оних некадашњих. Срушена је кућа у којој је знаменити стваралац становао док је радио у Јагодини. Остаје она у Скадарлији. Докле? Нека никога не изненади то што неко "из прикрајка" већ "мерка" Ђурину кућу. Не мари тај за величанствени портрет "Девојка у плавом". Шта га брига што је Ђура подстицај за ту слику нашао код Рубенса! Ко још мари што је том сликом Јакшић антиципирао будући сликарски израз и, бар њом, стао у ред највећих француских сликара модерне!

Небрига, ниподаштавање и омаловажавање не би требало да буду образац уживања у свеопштем расапу, нити за садомазохистичко задовољство злом и дестукцијом исконских вредности. Судбина Ђуре Јакшића, коме једва да су дали прилику и да ради, опомиње. Пролазе ли челници града Крагујевца поред куће у којој је становао Ђура Јакшић? Шта о томе мисле надлежно "ненадлежни" у републичким институцијама?