Очајни домаћини

Као присталица здравог живота, џогирам бар три пута недељно, али ко год очекује да ме види како шпартам улицама у тренерци и патикама, грдно греши. Џогинг је нова врста мушког спорта чија ће масовност и нагла експанзија натерати Олимпијски комитет да га, можда већ у Рију, уврсти у званични програм олимпијских спортова. Правила су једноставна. Пошто усисате стан, што значи да сте прошли квалификације и ушли у финале, жена вам уручи мотку у руке на чијем крају се налази некаква крпа, а потом следи гланцање паркета.

Када схватим да је моје чланство у клубу џогера сувише крупан ударац за мој мушки его, жена ми одговори да заправо брине о мом здрављу, јер ми мало физичке активности неће шкодити како бих смањио обим струка, а самим тим умањио проценат масти у крви, што ће, ваљда, продужити моје трајање...

Стављање традиционалних женских обавеза на мушку грбачу и рушење мачистичког обичајног права, због којих наши славни преци на оном свету чупају што косу, што брке, када виде своје потомке поред шпорета или сличних кућних апарата, преводе праве, српске домаћине у стање очаја. Додуше, мушка капитулација пред женском експанзионистичком политиком јесте најављивана прилично давно, у Ибзеновим драмама, али, чак и да сви мушкарци воле позориште, отпор би био узалудан.

Има ли, дакле, икакве наде за мушку контрареволуцију? Бојим се да нема, јер је процес освајања, миц по миц, тврђаве патријархата неизбежан, попут климатских промена. На недавном породичном самиту нас тројице пријатеља, очајни домаћин је спремао вечеру а потом послуживао. Други је, као признати банкар, пред свима изјавио да му је савест чиста, али руке упрљане до лаката, јер је сину мењао пелене. По обичају, ја сам каснио, пошто сам простирао веш и празнио, а потом пунио машину за судове.

Подразумева се да су наше драге биле све време са нама, оптужујући нас да смо истинске ленчуге, незаинтересовани за породичне обавезе. У давна времена, те примедбе бих назвао звоцањем, али у епохи родне равноправности и политичке коректности, била је то цивилизована дебата о вечној тајни мушко-женских односа.

Мистерију је, узгред, дешифровао покојни Бане Вукашиновић,легендарни уредник Београдског програма. Његово незаборавно питање – Докторе, како је бити мајка – није био гаф. Била је то визија.

Александар Апостоловски