Жене највише дискриминисане – у породици

Сценарио вам је сигурно познат: јутро које почиње са молбама поспаног наследника „мама, само још пет минута”, наставља се дурењем у кухињи „нећу мусли, хоћу пицу” и завршава свађом у предсобљу „па шта ако пада киша, хоћу балетанке”, док отац породице журно излази из стана, шаљући пољубце и моралну подршку, јер – он не сме да закасни на посао. Следи вратоломна вожња кроз град коју прекидају позиви типа „заборавио сам радну свеску” и долазак на посао са академском минутажом закашњења. Док слушате упутство шта треба да радите тог дана, размишљате да ли је дете одговарало хемију и да ли се помирило са Аном из петог три, а на паузи за ручак смишљате како да га „преварите” да поједе здрав оброк и отказујете одлазак код фризера како би дете одвели на спорт, јер ваша боља половина не може да откаже важан пословни ручак.

Иако различите социо-економске статистике сведоче да жене раде слабије плаћене и мање социјално вредноване послове, да су мање плаћене за обављање истог посла, да се теже запошљавају, спорије напредују у каријери и лакше отпуштају, психолози тврде да је неравноправност жена и мушкараца највећа у топлом породичном гнезду. Ево и због чега...

„Жене су те које носе породицу на својим плећима – оне одлучују о стварима које чине породичну свакодневицу, а брига око деце углавном је њихов родитељски задатак – мајке су те које децу воде у школу, на ваншколске активности и код лекара, баш као што воде рачуна о исхрани малишана, о домаћим задацима и проблемима који деца имају. Осим тога, жене воде рачуна о културном и социјалном животу породице – оне купују позоришне и биоскопске карте и уговарају одлазак у госте и дружење са родбином и пријатељима. Брига о потребама остарелих родитеља такође је женски ’посао’. Иако се за мушкарце обично каже да они доносе новац у кућу, мислим да су велике турбуленције на тржишту радне снаге и бројне приватизације ’десетковале’ број запослених и многе главе породица оставиле без посла. Међутим, у нашој патријархалној породици брига о деци је остала женски ’посао’, а мушкарци су ти који се децом баве када настане неки проблем. Просечан мушкарац ће свим аргументима бранити тезу да је он глава породице, али ће веома драговољно и великодушно препустити жени бригу о свим заједничким ’стварима’ у породици – као што су деца и домаћинство јер му је тако лакше”, каже психолог Милена Ћирић.

Наталија Мићуновић, директорка Управе за родну равноправност, каже да у заједници често не постоје системи подршке (запосленој) жени. Истраживање које је спровела Јелена Секулић, консултанткиња Управе за родну равноправност, а које је спроведено у 17 општина Србијепоказуједа од 17 предшколских установа – само два вртића раде до 17.30 односно до 18 часова, што у преводу значи да се радно време родитеља не поклапа са радним временом обданишта. Од 125 школа свега 54 одсто њих за децу има обезбеђен продужени боравак. У свега 18 одсто локалних самоуправа постоји помоћ и нега у кући за децу са посебним потребама. „У нашој земљи постоји само једна фирма која је отворила вртић за своје запослене. Број очева који узимају породиљско одсуство је двоцифрен на годишњем нивоу, а разлог није само патријархално уверење да је мењање пелена женски посао већ и чињеница да мушкарци раде боље плаћене послове, па би се очево одсуство са посла више одразило на кућни буџет. Осим тога, мушкарцима је важно напредовање у каријери и због тога не желе да праве паузу од пар месеци”, истиче Наталија Мићуновић.