Самохрани родитељи препуштени сами себи

Хронична незапосленост, неплаћање алиментације и споро решавање судских поступака главни су проблеми са којима се свакодневно суочавају самохрани родитељи у Србији. На страни мајки, односно очева који су приморани да сами воде бригу о својој деци, углавном „стоје” удружења, док држава чини веома мало да би се ове породице осећале заштићено. Жене нису поштеђене отказa, поготово у приватном сектору. Раде и у трећој смени, чиме послодавци крше закон, док њима остаје само да трпе и ћуте. Поједине локалне самоуправе ипак су спремне да „одреше кесу” за једнородитељске породице, па тако самохрани родитељи из Београда уживају привилегију да дечје екскурзије, матуре или рекреативне наставе плаћају по цени нижој за 25 одсто.

Према подацима Удружења самохраних мајки, у Србији је регистровано 56.000 самохраних родитеља, али их реално има више од 75.000.

– Ови људи живе на ивици сиромаштва и сви су примаоци дечјег додатака, који је симболичан. Министарство рада и социјалне политике последњи пут на ову тему радило јe истраживање пре четврт века. Кад смо их упитали у чему је проблем, позвали су се на мањак новца јер би анализа била исувише скупа. Како то онда држава мотивише рађање – пита се Душица Радишић, председница Удружења самохраних мајки, подсећајући да ова организација броји 830 чланова од којих су 37 самохрани очеви.

Већина њих су удовци, док је само тројици тата судском одлуком припало дете на старање.

– И то може бити вид дискриминације, јер су многи очеви дивни родитељи. Они се као и самохране мајке суочавају са истим проблемима, јер им мајке не исплаћују алиментацију или просто не желе да виђају децу. Балкански менталитет каткад превагне, па уочавамо да неки од њих старијем детету, поготову ако је женско, намећу улогу мајке. Тада их, рецимо, шаљу на родитељске састанке  или уче да кувају. То ипак не значи да су лоши – уверава Радишићка.

Посебан проблем ових породица јесу деца које очеви нису признали. У удружењу се трећина чланова суочава са оваквим недаћама, додаје председница, с тим што ниједна мајка за сада није покренула поступак за признавање очинства.

– Морале би да плате адвоката, за шта немају новца, а и унапред знају да такви процеси трају годинама, па одмах одустају. Зато и немају шансу да остваре право на алиментацију – набраја Радишићка.

Сем помоћи у пакетима хране, хигијене или школског прибора, поједина удружења самохраних родитеља пружају и бесплатну правну помоћ приликом утврђивања очинства, поверавања деце, доприноса за издржавање, насиља у породици...

– Држава чини мало. Малтене ништа. Једино вредно помена јесте за нијансу већи дечји додатак за самохране родитеље који износи око 2.900 динара, што је ипак за само 400 динара више од додатка који примају остале угрожене породице – прецизира Вера Тотић, председница Удружења самохраних родитеља, подсећајући да од 750 чланова из целе Србије, више од 70 одсто родитеља не плаћа алиментацију или то не чини редовно.

После развода брака, деца најчешће припадају мајци. Тако је барем било минуле године када су, према подацима Републичког завода за статистику, у 79 одсто случајева малишани додељени на издржавање женама. Припаднице лепшег пола ипак чешће подносе захтев за развод, али су, објашњавају уЦентру за социјали рад Београда (ГЦСР), уједно и спремније да га очувају, односно да раде на побољшању односа и решавању брачних проблема.

Марија Бракочевић

-----------------------------------------------------------

Српски брак траје 12,7 година

У терапијски рад са стручњацима београдског Центра за социјали рад у току минуле године укључило се 1.502 појединца, пара и породице. Највише њих (467) имало је потешкоће у партнерским односима. На другом месту нашли су се предразводни проблеми: клијенти се обраћају у фази када још није почео поступак развода и када се најчешће преиспитује одлука о растави или им је потребна подршка у прихватању одлуке и припреми за раздвајање. У оваквим ситуацијама, напомињу у центру,остаје могућности и за то да се ради на превазилажењу постојећих тешкоћа кроз укључивање у брачнутерапију. Брак у Србији иначе просечно траје 12,7 година.