Откривање Америке: Плаве блузе „Боинга”

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – Како стићи до човека који је вероватно заузетији од Барака Обама, јер је истовремено главни извршни директор (ЦЕО), председавајући Управног одбора и председник компаније која има 174.000 запослених (овде и у још 70 земаља) и највећи је амерички извозник.

Уз то, човек је председавајући Савета америчког председника за извоз, члан комитета Округлог стола америчких бизнисмена, Америчко-кинеског пословног савета и још којечега.

Једноставно: као новинар бити на скупу институције чији позив ни личности оваквог формата не одбијају. Џим Мекнерни (63), шеф „Боинга”, највећег светског произвођача авиона, али и водеће компаније америчког војноиндустријског комплекса, говорио је прошле недеље на трибини престижног Савета за спољне односе, где приступ имају и страни дописници.

Једносатно ћаскање са сигурно једним од најутицајних америчких менаџера, чија је годишња плата, заједно са бонусима и припадајућим му акцијама око 14 милиона долара, било је очекивано занимљиво: Амeрика из угла угледног пословног човека свакако изгледа другачије од оне коју сликају њени политичари.

Разговор је почео подсећањем на његов долазак на чело „Боинга”, 2005, када је презентацију на којој је представио своју стратегију, почео тако што је на платно пројектовао неколико петоцифрених бројева. Збуњеном аудиротијуму је потом објаснио да то нису поштански кодови – него робијашке нумерације његових претходника у директорским кабинетима.

На чело „Боинга” дошао је наиме после серије корпоративних скандала, у којима су актери били његови менаџери, ухваћени у покушајима подмићивања високих државних чиновника и другим малверзацијама које су онда сматрали неопходним да би претекли конкуренцију на тендерима Пентагона. Завршили су, наравно, у затвору.

„Хтео сам тиме да нагласим да је реч о конкретним људима и тиме на неки начин опоменем да свако од нас има неке одговорности”, објаснио нам је ову епизоду. „’Боинг’ је одувек имао велику снагу у својим производима, технологији и људима. Али постојао је известан културни елеменат који је производио лоше ствари. Реч је о малом броју људи, али ја сам одувек био на становишту да чак и мали погрешни кораци од стране неколицине имају одраза на целу компанију. И у корпоративном животу наиме постоје моменти када треба стати на лопту и размислити шта је оно основно, који принципи треба да вас воде, шта чини нашу пословну култури и етику...”

Разговор се из прошлости брзо међутим вратио у садашњост. Како се из перспективе „Боинга” и продаје његових авиона, види глобална економија: да ли се опоравља?

„У неким деловима света продаја расте, мада не много... Реч је у  ствари о старој причи о два брата, једном богатом, а другом сиромашном, али у  промењеним улогама. Са једне стране је Азија, на челу с Кином, где је економски раст висок, мада једноцифрен. Са друге стране Америка и Европа, пролазе како кроз политичку, тако и кроз економску стагнацију, при чему су оне међусобно повезане. Сигуран сам да ће наша земља изаћи из ове фазе, а верујем и Европа, али то ће,  како ја видим ствари у следећих пет-шест година, бити веома спор раст”...

Да ли су ствари боље или горе него пре шест месеци

„Рекао бих да су отприлике исте, па чак и да је у Европи за нијансу горе. Уствари, кад резимирам све разговоре које сам у последње време водио, закључак је да је исто овде, а нешто горе тамо”.

Колико постотак „Боингових” авиона ће бити продат у Северној Америци и Европи према остатку света у следећих 10 година?

„У САД и Европу отићи ће око половина, а друга у Азију, на Блиски исток и Латинску Америку. То је драматична промена у односу на ситуацију од пре пет година”.

У најновијем броју „Фориn аферса” указује се да су САД изгубиле удео на светском тржишту оружја, који је не тако давно, током 90-тих, износио 60 одсто, док је данас само око 30. Шта ви закључујете из овога?

„Има више објашњења за то”, каже Џим Мекнерни. „Неке теорије говоре о губитку америчког утицаја у свету, по другима, свет у развоју производи више ових роба, док са друге стране Европа сама задовољава своје потребе. Али мислим да, кад је реч о технолошки најсавршенијој војној опреми, наш удео на тржишту није смањен”.

Једно од најзанимљивијих питања које му је постављено било је шта је „Боинг” научио из аутсорсовања – измештања у иностранство, ради уштеда у трошковима радне снаге – дела своје производње?

„Научили смо све што је требало научити. Схватили смо у једном моменту да смо аутсорсовали превише. Не само производње, већ и дела инжињеринга, пројектовања.  Тиме смо изгубили део контроле над целином бизниса, чега у први мах нисмо били свесни. Практично, отишли смо за корак предалеко. Због тога смо неке ствари морали да вратимо уназад, да се боље организујемо по вертикали... Објашњење зашто нам је претерано измештање производних процеса шкодило је једноставно. Један комерцијални авион се састоји од око 4 милиона делова. Може се организовати да те компоненте прави много различитих произвођача, али кад све то треба саставити, схватите да има разлике, да су радне навике и финансијске реалности различите у појединим деловима света, да не добијате увек неопходни квалитет... У производњи авиона, неопходна је велика вертикална контрола, и ми смо ту лекцију платили”.

А у чему се састојала та лекција?

„Ми нисмо једина индустрија која се у једном моменту превише ’прошупљила’ аутсорсовањем, то је лекција коју су научиле и многе моје колеге из других америчких компанија, па је сада у току процес враћања процеса који су својеврено изнети из земље. При том, није реч о политичким притисцима да се то уради, већ о томе да боље задовољимо своје купце и клијенте. У процесу аутсорсовања, ми смо се, и као земља, у једном моменту погрешно се одрекли `плавих блуза`, квалификованих производних радника, верујући да треба да  задржимо само докторе наука и инжињере. Сада констатујемо да нам и у образовном систему недостају занатске школе, које би припремиле квалификоване монтажере, сервисере и друге техничаре, за послове који могу да се обезбеде другде и јефтиније, али који се боље обављају ако су нам ближи”.

Као председник Савета за извоз, шта Џим Мекнерни мисли о америчкој конкурентности у индустрији?

„Много се говори о томе да ми губимо конкурентност у разним областима, али то није случају у многим индустријама које су веома битне. У индустријама у којима смо глобално конкурентни, ми и даље највећи део ствари производимо сами: аеро и свемирска технологија, електроника, медицинска опрема, софтвер - све оно што је технолошки компликовано и напредно”.

Кина је истовремено и купац и потенцијални конкурент „Боинга”. Како је пословати са њима?

„Морамо да прихватимо реалности да су нам они и конкуренти и партнери. Њихово тржиште је исувише велико да не би били партнери, а истовремено су и веома компетенти; све боље су образовани и веома мотивисани, јер желе да побољшају свој животни стандард”.

Сајбер безбедност, Колико је то велико питање за Боинг?

„Веома велико.  Сајбер ратовање је нешто што је ралност, у овој земљи је све већи број сајбер инцидената, расте индустрија која нуди заштиту од тога... Претња је реална и много компанија мора да троши доста да се брани од  тих напада”.

Колико пута годишње сте изложени овим нападима?

„На хиљаде...”

Из колико земаља?

„То је тешко рећи, јер су нападачи веома вешти у маскирању тога одакле долазе, то је део игре. Препуштам медијима да спекулишу одакле смо највише нападани, ви сте у томе веома вешти”.

Срећете се са шефовима држава широм света. Шта вас ових дана питају о Америци?

„Сви они би желели да ми средимо своју кућу. Оно што већина жели, јесу јаке Сједињене Државе. Ми имамо стабилизујући утицај широм света, како због своје војне моћи, тако и због економске снаге, дипломатије, интервенционизма, заступања слободног тржишта, владавине права...”

И на крају, неизбежно је било и питање како би Џим Мекнерни оценио владу у Вашингтону?

„Већина бизнис лидера је разочарана и мисли да ми можемо боље”, гласио је одговор. „Већина је, попут мене, спремнија за компромисе него што су то наше политичке вође”.