Koлико бринемо о особама са инвалидитетом

Обарају светске рекорде, освајају медаље, побеђују своје спортске ривале, побеђују и себе и друштвене предрасуде, али не могу да уђу у градски превоз, ретко који базен им је доступан, неретко наилазе на стрму рампу направљену да им наводно олакша кретање, а уствари је због нагиба потпуно небезбедна. Особама са инвалидитетом последњих година спортски објекти су доступнији за рекреацију и бављење спортом, али су проблеми у пракси и даље велики, од тога како ће стићи до спортског објекта, преко тога који ће термин добити за коришћење сале и да ли је објекат делимично или у потпуности доступан. Закон о спречавању дискриминације особа са инвалидитетом налаже да власник или јавно предузеће морају да учине доступним објекат у јавној употреби или јавну површину, због чега се у последње две-три године адаптирају и прилагођавају и спортски објекти. У Београду ретко који је у потпуности доступан, неки су делимично доступни, а има и оних које особе са инвалидитетом не могу уопште да користе, каже Александар Вујчић, председник Савеза за спорт и рекреацију инвалида Београда.

– Негде су објекти нестручно прилагођени, нису поштовани стандарди, па су, на пример, постављене стрме рампе. Највише имамо проблема са базенима јер су нам само два у потпуности доступна, онај на Кошутњаку и у спортском центру „Милан Гале Мушкатировић”. Неки су започели адаптацију, прилагодили особама са инвалидитетом свлачионице и туш-кабине, али нема рампе да бисмо могли да стигнемо да базена – наводи Вујчић.

Још већи проблеми су слободни термини. Они комерцијални, у поподневним и вечерњим часовима, углавном се користе за изнајмљивање спортских сала клубовима, а особе са инвалидитетом могу да користе већином преподневне термине. Због тога је тешко или готово немогуће организовати рекреацију онима који иду у школу, на терапије или раде, а дешава се и да пратиоци пре подне раде – наглашава Јована Кривокућа-Миловановић из Форума младих са инвалидитетом Београда.

–  Требало би више промовисати спорт за особе са инвалидитетом јер постоји читав низ спортова којима можемо да се бавимо, а ретко ко то зна. Па и Параолимпијске игре нису ни преношене код нас, чак ни када су наступали наши спортисти. И спортски клубови би могли да се мотивишу да отворе посебне секције за особе са инвалидитетом, што тренутно не постоји – каже Јована Кривокућа-Миловановић.

Стонотенисер Мирослав Хома, из новосадског Удружења параплегичара, наводи да у овом граду постоји доста могућности за бављење спортом и да особе са инвалидитетом углавном користе Халу „Спенс” која је у потпуности доступна. У њој тренира и овогодишњи сребрни параолимпијац, стонотенисер Златко Кеслер.

– Захваљујући њему, добили смо два термина, преподневни и поподневни, која можемо да користимо сваког радног дана, а Град организује и рекреацију понедељком, средом и петком од 12 до 14 часова. Што се тиче школских сала, нека је доступна, нека није, а у јулу када „Спенс” не ради, најчешће правимо паузу или тренирамо у мањим салама – објашњава Хома.

Особама са инвалидитетом у Нишу делимично је доступна спортска хала „Чаир”. Тачније, неприступачан је главни улаз, али им запослени излазе у сусрет и пуштају их на улаз за спортисте, објашњава Марина Савовић, секретар Удружења дистрофичара из овог града.

– Међутим, фискултурне сале у школама углавном нису доступне деци са инвалидитетом. Имамо школе у којима им је, на пример, доступна летња, балон сала, а зимска није јер је на првом спрату школе. Својевремено смо ангажовали војнике на цивилном служењу војног рока да помажу ђацима у школи, да их носе до учионица на спрату, помажу им да уђу у школу јер су им зграде недоступне. То је много већи проблем од доступности спортских хала. Чињеница је да нам није доступна већина објеката од јавног значаја, да има веома мало нископодних аутобуса, па нам је градски превоз недоступан, а комби-превоз за особе са инвалидитетом можемо да користимо само до 16 часова, јер им се тада завршава смена – истиче Марина Савовић.

Она наглашава да није проблем само са старим зградама већ да и новоизграђени објекти и саобраћајнице нису доступни особама са инвалидитетом, иако им закон налаже да направе рампе или „оборе” ивичњаке, на пример. Иако је ситуација много боља, и у Београду особе са инвалидитетом, које треба из своје куће да стигну до спортског објекта, наилазе на физичке баријере.

– Ужи центар града је приступачан, али у насељима и даље има проблема са архитектонским баријерама. Иако имате нископодне градске аутобусе, ретко која особа са инвалидитетом их користи јер морате прво да сачекате да наиђе такав аутобус, а затим од добре воље возача зависи да вам спусти рампу и омогући да уђете и изађете из аутобуса. Уграђена је и рампа у Теразијском пролазу али је она, на пример, врло компликована за коришћење, а дешава се и да се заглави. Наше удружење је на Теразијама, али још нисам видела неку особу са инвалидитетом да је користи – наглашава Јована Кривокућа-Миловановић.

Ј. Чалија