Експанзија наводњавања мимоишла Србију

Код нас се о сушама веома много прича – док не падну прве кише. Већ после прве кише, суша је у другом плану. И зато су, између осталог, веома поражавајући показатељи о томе колико у Србији имамо система за наводњавање. Немамо чак ни уредан катастар и документацију чиме ми то, кад је реч о овим системима, располажемо.

Ипак, званични статистички подаци указују на променљивост величине наводњаваних површина у последњих десетак година, и да је технички заокруженим системима за наводњавање покривено око 40.000 хектара. Процењује се да, заједно с технички незаокруженим системима и заливаним окућницама, површине за наводњавање достижу око 100.000 хектара. Дакле, од 4,9 милиона хектара пољопривредног земљишта, од којег су 3,7 милиона оранице, под наводњавањем је само 100.000 хектара! А од тих 3,7 милиона хектара 1,9 милиона је веома квалитетно земљиште на којем се наводњавање може примењивати без претходних хидромелиорационих радова. Међутим, поред земљишног потенцијала, за развој наводњавања важне су и расположиве воде.

У последњој деценији прошлог века, тежећи за стабилном пољопривредном производњом и сигурношћу у храни, свет је доживео невиђену експанзију у развоју наводњавања: више од 50 милиона хектара је стављено под ове системе. Шпанија, на пример, под системима за наводњавање има 1,9 милиона хектара. Та експанзија је, нажалост, мимоишла Србију.

У развијеним земљама пољопривреда троши од 60 до 70 одсто воде, а у Србији то је свега неколико процената!

У студији: Развој наводњавања у пољопривреди Републике Србије, коју смо урадили за потребе Републичке дирекције за воде, поред анализе земљишних ресурса (структуре, начина коришћења, погодности земљишта за наводњавање), први пут су билансно сагледане расположиве воде у вегетационом периоду. Констатовано је да превелике воде нема и да је потребно мудро газдовање.

Воде које директно можемо користити за наводњавање су воде из река, каналске мреже и подземне воде. Њихово коришћење је ограничено нарочито у летњим месецима (јул, август) јер се не смеју угрозити живи свет и низводни корисници. Анализирали смо воде које се добијају изравнавањем, задржавањем из водом богатог периода године у подземљу и у акумулацијама. Посебно смо анализирали и коришћење употребљених, отпадних вода које би технички могле имати смисла у сливу Јужне Мораве и на подручју Шумадије.

На основу таквих свеобухватних анализа, дошли смо до закључка да у сушним годинама у Србији нема довољно воде за наводњавање целокупног земљишта које је за то погодно. Оно што реално можемо ангажовати је, без вода Дунава, око 150 кубних метара у секунди, а са Дунавом око 400 кубних метара у секунди. Сагледавањем просторног распореда, добија се око 450.000 хектара под наводњавањем (уз ограничено коришћење вода Дунава). За евентуално веће коришћење вода (до 800.000 хектара), потребно је добити сагласности других земаља у сливу Дунава, Саве и Тисе.

С друге стране, постоји изражена неравномерност по простору, земљишних и водних ресурса. Региони Бачке и Баната поред већих река (Дунав и Тиса) богати су и земљишним фондом и водом. Ипак, коришћење вода из Тисе подлеже ограничењима у вези са количинама, а коришћење вода из канала хидросистема Дунав–Тиса–Дунав ограничењима у вези и са количинама и квалитетом воде.

Региони Срема и Мачве релативно су богати површинском водом (Сава и Дрина) и подземним водама. За оба водна ресурса постоје, међутим, ограничења у коришћењу.

Регион Мораве је релативно богат земљиштем а релативно скроман у ресурсима воде – на профилу Љубичевски мост око 35 кубних метара у секунди. Имајући у виду и значајан број становника у сливу (око четири милиона) јасно је да и количина и квалитет воде представљају осетљив проблем.

Регион Шумадије је безводан, као и део слива Јужне Мораве. У овим крајевима потребно је веома штедљиво користити воду док се не проуче могућности акумулирања воде и поновно коришћење отпадних вода.

Регион Подунавља низводно од Смедерева релативно је богат водом и земљиштем, а често сиромашан становништвом.

Директор Завода за хидротехничке мелиорације Институтаза водопривреду ,,Јарослав Черни”, Београд