Прво дозвола, после плаћање накнада

Сву папирологију око грађевинских дозвола грађани ће убудуће завршавати на једном шалтеру и више им неће бити потребна сагласност јавних предузећа. Пре подношења захтева неће морати да измире све обавезе као до сада, већ ће прво добити дозволу, па ће тек потом плаћати накнаду за уређење грађевинског земљишта, таксе и регулисати кредите код банака.

Ово је јуче обећао Велимир Илић, министар грађевинарства и просторног планирања на скупу посвећеном унапређењу ефикасности издавања грађевинских дозвола најављујући истовремено и радикалне промене у овој области.

Јер, као што је раније објављено, Србија се налази на 175. месту од укупно 183 земље по брзини издавања грађевинских дозвола на листи Дуинг бизнис Светске банке. За добијање овог документа, према извештају за 2012. годину, потребно је 279 дана, 19 процедура и 1.604 одсто дохотка по глави становника.

Министар грађевине и урбанизма је рекао да су многе претходне владе покушавале да реше овај проблем, али су према његовом мишљењу то радиле благо и политиком незамерања. Он је обећао да добијање грађевинских дозвола неће више бити привилегија богатих.

– Садашњи начин издавања грађевинских дозвола је скуп, компликован и подстиче корупцију. Инвеститори су принуђени да траже пречице, јер њихови предмети годинама стоје у фиокама. Не можемо дозволити да подносилац захтева шета од фирме до фирме и сакупља 24 папира, када је држава при изради планског документа већ прибавила мишљења свих јавних предузећа. Непотребне су сагласности Водовода, Електропривреде, Телекома и осталих  за сваки појединачан случај – каже Илић и најављује измене и Закона о планирању и изградњи које ће за 20 дана бити у скупштинској процедури.

У анализи ефикасности поступка издавања грађевинских дозвола, коју је сачинила Америчка организација УСАИД, лошим резултатима при издавању грађевинских дозвола кумовали су: неусклађени прописи, погрешна организација јавне управе (у смислу да је управна власт концентрисана, а јавна предузећа нису одговорна и имају супротстављене интересе), недостатак канала комуникације и слаби институционални и људски капацитети.

Ђорђе Манчић, један од аутора ове студије, израчунао је да је инвеститору који хоће да гради фабрику потребно око 200 дана за добијање дозволе наводећи да је при том имао среће јер су постојали плански документи. Он наводи да у грађевинској дозволи постоји најмање 20 „грађевинских дозвола”.

– Институције свој посао раде неодговорно, кршећи прописе и рокове. У администрацији влада бирократски менталитет, крутост и неприлагодљивост потребама корисника. Нема управљања квалитетом ни координације и склада између институција – наводи Манчић.

Он предлаже укидање непотребних корака, усклађивање секторских закона, техничку контролу уместо сагласности као и да услове прописује један орган. Уколико би се поред овога увела и децентрализација у одлучивању, односно да локалне самоуправе буду носиоци свих овлашћења, и пренела права на грађевинском земљишту са државе на локалне самоуправе према овој студији крајњи резултат би био скраћење поступка за 100 дана, елиминисање 20 процедура и један канал комуникације инвеститора и управе.

М. Авакумовић