Дел Понте: Ђавола јадна Србија!

Од нашег сталног дописника

Љубљана – Интервју са Карлом дел Понте, објављен у данашњем прилогу љубљанског "Дневника", почиње описом тужитељкиног детињства када ју је мајка возикала енглеском спортском лимузином "МГ" с отвореним кровом по швајцарским Алпима, па је аутомобилизам у девојаштву прерастао у страст према "поршеима" и ауто-тркама. Пошто је овим показано да је хашка тужитељка "навикнута на моћ и брзину" а "упорна као ловачки пас", следи закључак да се пред крај осмогодишњег мандата у суду за ратне злочине на подручју некадашње Југославије "суочава с бесом, који произилази из немоћи".

На питање да опише ток југословенских ратова на основу документације коју је прикупила, Дел Понте каже: "То није био рат, већ оружани конфликт. Одмах после Титове смрти држава је почела постепено да се распада, а Милошевић је уочио покрете који су најављивали настанак нових држава. Српску државу је хтео да очува на што већој територији. Шта учинити? Србе у Хрватској и у БиХ штитио је како би очувао велику Србију. Радило се о величини Србије. О томе имам и лично мишљење. До конфликта долази због појединаца и њихове жеље за влашћу. Ови су искористили етничке мржње које су историјски условљене и које су дошле издалека. Можемо да их уочимо све до Првог светског рата. Али то је била само жеравица која је тињала. Да би се распламсала, морали су на власти бити људи које брине само да власт не изгубе и за то су спремни све да учине. Такви потпирују конфликте. Ето, то се десило. У сваком оружаном конфликту десе се злочини… У овом конфликту видели смо све злочине које међународно право санкционише".

На примедбу листа да "у Словенији тога није било", Дел Понте позива саветника Антона Никифорова и пита: "Антоне, шта се тачно тамо десило? Место се звало Холмец". Никифоров: "Истраживали смо тај случај, Нева Миклавчич-Предан из Хелсиншког монитора Словеније прва је рекла да су и током словеначког рата почињени злочини и да је било случајева ликвидације заробљеника који су се предали с дигнутим рукама. Наводно два Србина и Македонац. Словеначки ветерани су је тужили… а она се жалила да нема ко да је штити".

О индивидуализацији кривице и Сребреници (је ли то био капитални злочин?) Дел Понте тврди да је "Сребреница геноцид, најгори злочин", а по питању непропорционалности досуђених казни – јер су Караџић и Младић на слободи – "па чему онда судити Насеру Орићу?", избегава одговор и распреда о "различитим казненим одговорностима" уз напомену да се "случајеви разликују по величини и типу злочина". Јесу се "у околини Сребренице 1992–95 дешавале одређене ствари где је главни босански командант био Орић", зато га је оптужила, иако је степен тежине злочина (у поређењу са Младићевим) "потпуно различит".

Неизбежна тема био је и Рупелов предлог да Србија почне преговоре са ЕУ, иако Младић није ухапшен. "После Милошевића, Караџић и Младић су најодговорнији за злочине почињене у Југославији. Баш због њих основан је овај суд, а Србија није испунила услов ЕУ… Била сам шокирана када сам чула да Рупел прича о обнови преговора са Србијом. И веома изненађена и разочарана Рупелом… Србија која штити ратне злочинце не сме да начини ни корак ка Европи!"

"Тако смо дошли у ситуацију да неки говоре: ,Јадна Србија’. Кад то чујем – поскочим са столице! То није могуће! Зар јадна што је изгубила Црну Гору? Или што губи Косово? Зато јадна Србија? Ђавола! Каква јадна Србија? Док се не реши ратних злочинаца и не престане да их третира као хероје, нема памети за улазак у ЕУ. Нема културу за улазак у ЕУ. То бар словеначки политичари морају знати".

Због пресуде Међународног суда у Хагу Дел Понте оптужује Србију да управо "крши међународну конвенцију о геноциду, јер не хапси Младића и Караџића" који су уз Милошевића, "коме је суђено, али је умро", најодговорнији за геноцид у Босни, стога "правда није задовољена", а ЕУ "не чује тај сигнал из Хага".

Неће ни да помисли да Караџић и Младић можда не буду ухапшени. "То мора да се деси пре септембра 2007, док сам ја још овде." У супротном ће Савет безбедности морати да "продужи мандат суда и после 2011. године, или да одреди ко ће им судити".

Што се тиче суђења Рамушу Харадинају: "На почетку процеса против Харадинаја рекла сам да ћу повући оптужницу ако буду нестајали сведоци. Нисам то учинила јер се надам да ћу моћи да представим све доказе. Што је проблем, јер је Унмик на Косову пре свега задужен да одржава ред и мир. Кад ми затражимо сарадњу – постајемо фактор који страшно смета. Хапшење Албанаца тамо је политички веома узнемиравајуће. Унмик је суочен с контрадикторним захтевима – то је, с једне стране, сарадња с нама, а с друге ред и мир на Косову. Сарадња с нама ремети ред и мир".

Највећу сатисфакцију представља јој задовољење правде за жртве, а највише се узбудила кад је 1999. дошло 300 жена из Сребренице а обезбеђење није хтело да их пусти. "Сећам се, као да је јуче било. Стајала сам на вратима и са сваком се руковала. Тад сам осетила страшну одговорност коју имам према жртвама – ја сам им била једина нада. А Милошевић је био у Београду на положају председника државе."

Има мишљење и о суђењу Хусеину: "Прво ми се нимало није допало да су га обесили док је против њега текао још један процес. Тако се не ради. Одговорност Садама Хусеина била је много већа, зато су морали да га одрже у животу и да му суде за све што је учинио… То није био поштен процес. Да је био овде, код нас, дала бих му прилику да слободно прича и да се брани. Тако као што смо то омогућили Милошевићу".