Није деполитизација

Светска имена из области социологије кажу да је демократија само фасада за смену олигарха. Избори породе доминацију изабраног над бирачима, мандатара над даваоцем мандата, делегата над онима који делегирају. Тако се конституише олигархијска екипа која по ненаписаним законима олигарха рађа бирократију.

Са учвршћеном бирократијом моћ владавине над другима се увећава. Затим се моћ концентрише у рукама неколицине. Кад олигархија изгуби моћ, као рецимо, у Србији на мајским изборима 2012. настају следеће фазе у систему олигарха: раселине и пукотине, па ако су веома велике тада то води ка фракцијама а можда и подели странке. То су правила у вези са олигархијом. У Србији је једна олигархија маја 2012. замењена другом која још увек премерава своје технике и методе владања.

Грађанин је поново гурнут у страну као посматрач или предмет владања. Суштински, избори нам једино гарантују потенцијалну смену олигарха. Сетимо се само како смо, дубоко разочарани при крају мандата жестоко нападали Милошевића и једва чекали да га замени демократа Коштуница. Потом смо при крају мандата једва чекали да се ,,ослободимо” демократе Коштунице. Дошао је Тадић, па смо и њега пре и после маја 2012. такође оспоравали. То је, нажалост, суштина демократије и слободних избора. Право је питање има ли шансе да се обезбеди другачије струјање између базе и изабраних.

Професор историје из Берлина др Паул Нолте каже: „Ових дана (април, 2012, напомена С. К.) често се чује да живимо у времену апатије, незаинтересованости за политику. Знаке који би упозоравали на појаву деполитизације још нисам приметио. Оно што видим јесу нове форме деловања и комуницирања у демократији.” Сад тек следи оно чиме је професор погодио „у сриду”, суштину праве демократије, оне изванпарламентарне.

Професор закључује: „Промене које нас воде даље од страначке и репрезентативне демократије дугорочан су тренд. То пре свега има везе са нашим већим захтевима и очекивањима. После Другог светског рата људи су били задовољни тиме да осигурају ’минималну демократију’ – како је то дефинисао Јозеф Шумпетер. Дакле, сваке четврте године поново бирамо или смењујемо наше представнике. Данас желимо да будемо питани о свему сваког дана(подвукао С. К.). То је израз захтева за транспарентност и саодлучивање. „Многи код нас сматрају за велико достигнуће што је демократија (слободни избори) уведена након слома једнопартијског система, али то је тек ’минимум демократије’”.

Предстоје нам велике промене у систему да бисмо ову врсту проходности – да будемо питани сваког дана – спровели у пракси.

Магистар, бивши члан југословенске владе у кабинету Милке Планинц