Службени Казанова

Шта сте запели, кажу, толико за тај ресторан "Шуматовац" у Македонској улици? Не ради, па шта!? Е, није па шта, него он због много штошта не сме да буде затворен. Како Београд да остане без кафане са летњом баштом у којој се и дању и ноћу живот престонице видео као на длану. Новинари, дипломате, глумци, политичари, песници, романописци, певачи, естрадне звездице и јуродиви остали су без свог уточишта.

Сви који су нешто значили у Београду, па и у држави, ту би били обични грађани. Увече их видиш на телевизији или на позоришној сцени у узвишеним улогама, сутрадан у башти "Шуматовца" седе за столом до тебе. И свако од тих људи има незаборавне доживљаје из те кафане.

Ја сам ту потрошио петину своје зараде чашћавајући колеге што сам примљен у партијску организацију "Политике", јануара 1969. године. Иако сам био тиме усхићен, Влада Булатовић Виб ме је на састанку пророчански нацртао као мрачног Поовог гаврана. Још чувам тај цртеж. После двадесет година потрошио сам у "Шуматовцу" много више пара, када сам добровољно изашао из те исте Партије, да више никада ни у једну не уђем.

Ту, у башти "Шуматовца", у јуну 1971. године сам крунисан у службеног Казанову.

– Гледам те како си мршав као нека сарага. Главу су убрао на некој њиви, велика ти је као бундева. Како ти је израстао толики нос, па сад на лицу имаш сличугу. А и та уста су ти толико мала, да личе на кокошји шупак. Ипак, кад будеш набацио на себе перје бићеш џентлмен. Иди код свог уредника и предложи му да разбијеш ову летњу чамотињу, тако што ћеш поћи на службени пут са једним јединим задатком: да провериш да ли су Југословенке лака роба и је ли тешко доћи до њих – даде ми, као новинару једног дневног листа, идеју за фељтон Миленко Вучетић, књижевник у успону, коју здушно подржа колега Павле Косин. И све је било како је Вучетић замислио.

Док ме упућивао како да се држим на том тешком новинарском задатку, око Виба су обигравали Сава пилот у кратким панталонама и подкошуљи и Жика Обретковић са својим диплама. Крсто Шканата, филмски режисер, и Бранко В. Радичевић, романописац, ваљали су се од смеха. Брана Петровић је питао неког провинцијалца да ли у граду из којег долази питају за њега, поету. За другим столом Аца Секулић рецитује са столице своје песме, а Ранко Јововић песницама исписује стихове на лицу млађаног колеге. Тамо, за другим столом Зоран Радмиловић нешто објашњава Милутину Бутковићу, а новинари Радио Београда честитају Боди Марковићу режију нове драме. Тирке и Преле мало-мало па наздрављају један другом. Новинар Васко Ивановић и високи државни функционер Вељко Милатовић седе, пију и ћуте. Божа, шеф ресторана, и Соња, шеф сале, све држе под контролом.

Ту смо славили и почетак приказивања филма "Хороскоп" Боре Драшковића. Сценаристу Зука Џумхура, док облизујем усне, питам ко је она мала из групе хипика, што у филму онако заводљиво, полунага, игра испод раширеног шаторског крила и маше бујним грудима.

– Будало, то ми је ћерка Донизада – избечи се на мене Џумхур.

Једног дана у ту "шатру чудеса" довео сам и своју девојку, будућу супругу, да је фасцинирам и покажем омамљујућу кафану у центру града. Желећи у једном тренутку да будем нежан, халапљиво сам је пољубио у лево уво. У том часу у уста ми је улетела њена округла, седефаста минђуша са малецном штипаљком. Поскочио сам са столице, док сам искашљавао и крчао као неисправан радио, све више губећи ваздух, јер се минђуша препречила у грлу тачно испод ресице. Већ сам помишљао како ћу на том месту оставити кости, кад ме моја будућа супруга руком жестоко тресну по леђима и минђуша, као тане, излете из мојих уста.

Кад сам касније излазио из "Шуматовца" дотрчао је келнер са шаком пуном пара.

– Нисам могао раније да ти вратим дуг, опрости – рече.

– Немања, овај пут ми не треба позајмица. Ово је моја будућа супруга – објасних келнеру који је увек бездинарећим новинарима у друштву дама, кад год би видео да су у фази удварања, нудио "враћање дуга".  

То је "Шуматовац" какав је био и који би морао и данас да постоји.