Креативна сумња

Млада играчица и кореографкиња Драгана Булут извела је у Синема Рексу свој солистички ауторски пројекат, представу – "Тек још један соло" и још једном у својој краткој али успешној каријери скренула пажњу позоришне публике на свој врло специфичан и квалитетан ауторски рад. После завршене Балетске школе "Лујо Давичо", у првој генерацији играча на одсеку за Савремену игру, Драгана Булут је имала прилику да добије и додатно образовање, радећи са значајним европским кореографима и педагозима. Добитница је Dance Web (Аустрија) и Strictli Seattle (САД) стипендија, а у Београду је освојила другу и трећу награду на Такмичењима кореографских минијатура. 

У свом првом целовечерњем раду, "Тек још један соло", на музику Растка Лазића, Драгана показује велику дозу зрелости неопходну за хватање укоштац са фокусом публике који се у пуној мери усмерава на само једног играча. Ту је, као и у форми монодраме, неопходна велика вештина – глумачка, драматуршка, играчка... као и осећај за меру, – довољно самоуверености, али опет без прелажења у егзибиционизам, затим енергија која може да држи пажњу и која се током представе равномерно распоређује. Драгана Булут се одлучила, као и у својим претходним радовима на интровертни, истраживачки приступ – телу, покрету, идеји коју прати. Њен плес је врло интиман, сведен, подсећа на стил Трише Браун. Њу не занима естетски ефекат, али она га, ипак, у великој мери постиже, а покрет је сасвим проживљен и онда када је једва видљив и онда када се претвори у низ екстатичних окрета или обрта по поду.

Занимљив је њен однос са публиком, од самог почетка она се окреће форми перформанса па улази међу публику, пузећи четвороношке по поду, ширећи играјући простор ван омеђеног сценског простора, рушећи на самом почетку баријеру између себе и сцене, и себе и публике. И даље у наставку представе, Драгана Булут често своје плесне секвенце прекида паузама у којима посматра публику, враћајући их у стање реалности, приватности, опет нарушавајући устаљене механизме класичног позоришног односа, извођач – публика. И онда крећу нови импулси, изолација покрета из карлице, рамена, колена, прецизна, а опет сасвим природна и спонтана. И на тој тананој граници прецизности и импровизације, тачног а опет сасвим спонтаног покрета, балансира читава ова представа. Пред крај играчица игра са вуненом капом на глави, на мајици сада има натпис "Ништа", преиспитује смисао самог свог извођења, поништава га. У њеном раду је сада присутна сумња, да ли као свесна одлука, реалност, релативизовање свега проживљеног, или тек пуки губитак сигурности у себе. Одговор ауторка даје не самом крају, када излази из сале док се публика обавештава да представа почиње и завеса на позорници у позадини сале се отвара. На самом крају, поново смо на почетку, односно у непрекидном кружењу...

"Тек још један соло" је врло захтевна форма за младог кореографа. Савладавши је и успешно конципирајући свој плес, са приметном дозом оригиналности, Драгана Булут је свакако потврдила свој статус најперспективнијег младог кореографа, врло специфичног уметничког и играчког сензибилитета.