Kreativna sumnja

Mlada igračica i koreografkinja Dragana Bulut izvela je u Sinema Reksu svoj solistički autorski projekat, predstavu – "Tek još jedan solo" i još jednom u svojoj kratkoj ali uspešnoj karijeri skrenula pažnju pozorišne publike na svoj vrlo specifičan i kvalitetan autorski rad. Posle završene Baletske škole "Lujo Davičo", u prvoj generaciji igrača na odseku za Savremenu igru, Dragana Bulut je imala priliku da dobije i dodatno obrazovanje, radeći sa značajnim evropskim koreografima i pedagozima. Dobitnica je Dance Web (Austrija) i Strictli Seattle (SAD) stipendija, a u Beogradu je osvojila drugu i treću nagradu na Takmičenjima koreografskih minijatura. 

U svom prvom celovečernjem radu, "Tek još jedan solo", na muziku Rastka Lazića, Dragana pokazuje veliku dozu zrelosti neophodnu za hvatanje ukoštac sa fokusom publike koji se u punoj meri usmerava na samo jednog igrača. Tu je, kao i u formi monodrame, neophodna velika veština – glumačka, dramaturška, igračka... kao i osećaj za meru, – dovoljno samouverenosti, ali opet bez prelaženja u egzibicionizam, zatim energija koja može da drži pažnju i koja se tokom predstave ravnomerno raspoređuje. Dragana Bulut se odlučila, kao i u svojim prethodnim radovima na introvertni, istraživački pristup – telu, pokretu, ideji koju prati. Njen ples je vrlo intiman, sveden, podseća na stil Triše Braun. Nju ne zanima estetski efekat, ali ona ga, ipak, u velikoj meri postiže, a pokret je sasvim proživljen i onda kada je jedva vidljiv i onda kada se pretvori u niz ekstatičnih okreta ili obrta po podu.

Zanimljiv je njen odnos sa publikom, od samog početka ona se okreće formi performansa pa ulazi među publiku, puzeći četvoronoške po podu, šireći igrajući prostor van omeđenog scenskog prostora, rušeći na samom početku barijeru između sebe i scene, i sebe i publike. I dalje u nastavku predstave, Dragana Bulut često svoje plesne sekvence prekida pauzama u kojima posmatra publiku, vraćajući ih u stanje realnosti, privatnosti, opet narušavajući ustaljene mehanizme klasičnog pozorišnog odnosa, izvođač – publika. I onda kreću novi impulsi, izolacija pokreta iz karlice, ramena, kolena, precizna, a opet sasvim prirodna i spontana. I na toj tananoj granici preciznosti i improvizacije, tačnog a opet sasvim spontanog pokreta, balansira čitava ova predstava. Pred kraj igračica igra sa vunenom kapom na glavi, na majici sada ima natpis "Ništa", preispituje smisao samog svog izvođenja, poništava ga. U njenom radu je sada prisutna sumnja, da li kao svesna odluka, realnost, relativizovanje svega proživljenog, ili tek puki gubitak sigurnosti u sebe. Odgovor autorka daje ne samom kraju, kada izlazi iz sale dok se publika obaveštava da predstava počinje i zavesa na pozornici u pozadini sale se otvara. Na samom kraju, ponovo smo na početku, odnosno u neprekidnom kruženju...

"Tek još jedan solo" je vrlo zahtevna forma za mladog koreografa. Savladavši je i uspešno koncipirajući svoj ples, sa primetnom dozom originalnosti, Dragana Bulut je svakako potvrdila svoj status najperspektivnijeg mladog koreografa, vrlo specifičnog umetničkog i igračkog senzibiliteta.