Морална криза је глобална

ИНТЕРВЈУ
Академик Милан Ђурчинов (1928, Београд), дугогодишњи редовни професор у пензији на Филолошком факултету у Скопљу, више од пола века је водећи књижевни критичар и теоретичар у Македонији. Као врсни зналац културе словенских народа а посебно руске литературе, важи за једног од водећих славистa у свету. Био је редован учесник на свим међународним славистичким конгресима, од првог (1968) у Прагу до последњег (2003) у Љубљани, кад је и изабран за председника Међународног славистичког комитета.

У његовој биографији други су избројали и записали 650 библиографских јединаца, 30 књига, монографија и антологија које су објављене на многим светским језицима. Недавно је објавио нову књигу, "Освајање реалности. Интелектуална аутобиографија" у преводу Риста Василевског са македонског и издању смедеревске "Арке".

На делу је некаква чудна мода да су лаж и интересна поводљивост постали мера за успешност…

На нашу жалост, пред нашим очима и уз нашу помоћ наглавачке су окренуте опште цивилизацијске вредности: морал, етичност, правдољубивост и истина. Згражава чињеница што на промоцију тих нових "вредности" гледамо снисходљиво, што се миримо да неистина буде устоличена као врлина. Кад се магла једног дана буде разишла, онда ће се све то јасније сагледати, распашће се све лажне конструкције. Колико видим морална криза је глобална. Слажем се са оним мислиоцима и интелектуалцима, код нас и у свету, који су убеђени да свака криза има свој почетак, али и свој крај. Чак и земље као што су САД, глобално најодговорније за утемељење неистине као врлине, поседују снажне интелектуалне снаге које се јавно противе том раскораку и које се у свoјим делима залажу за реафирмацију вредности које су сада затурене и занемарене и замењене једнострано и брутално "истином силе".

Поменусте умне људе. Улога интелектуалца у друштву, без обзира на његову идеолошку компоненту, остаје вечно дилема и старо питање...

Знате, иако то некоме може изгледати као анахронизам, мислим да су још увек у праву они који су рекли: "Не може се живети у друштву и бити слободан од друштва". Интелектуалац који, као sui generis, зна више од других и види даље, не би смео нити могао да буде незаинтересован за оно што се догађа око њега. Дакле, та релација је неизбежна само је питање на који начин интелектуалац изражава своје мишљење, свој став. И ћутање у појединим периодима може бити сасвим одређен став. У оваквим временима држати се свог уверења и свог личног морала као да постаје једна самоубилачка позиција.

Општи је закључак да је македонска књижевна критика замрла. Зашто?

Тачно је. Ја сам годинама, нарочито током последњих деценија минулог века, упозоравао да вредносна критика све више нестаје са наших простора. Узрок томе су били нови светски теоретски трендови на основу којих су човек и његова судбина били одстрањени и замењени игром језичких комбинација. То нам је у наследство оставио тзв. постмодернизам. Имамо велики број новообјављених књига а да не постоји јасна свест шта је од свега тога значајно, битно, шта заиста унапређује и обогаћује нашу савремену књижевност.

Теорија је "удавила" критичко вредновање али су и све гласније реакције на овакво стање. Данас "критику" пишу сви, што ће рећи да критика и не постоји. Нема критике са сопственим моралним и интелектуалним кредибилитетом и ту је одговор на ово ваше питање.

При крају распада Југославије споменули сте затварање у "националне торове". Каква је Ваша комуникација са бившим југословенским пријатељима и литературама?

Као што знамо, томе су свој допринос дали многи писци и културни радници. Ми се на Балкану у великој мери, као културне средине, налазимо у самоизолацији а ћутање и одсуство дијалога постаје све више обележје наше опште и културне климе. Једино по кратким новинским насловима, посредством интернета или током неког залуталог тв-интервјуа, видимо да се поједине вредности у другим срединама појављују, али о некаквом ширем, плодотворнијем комуницирању националних култура сада не може бити говора.

Очигледно је да је у свим тим земљама култура потиснута на маргине и новим друштвено економским императивима сасвим минимизирана, а последице свега тога ће све нас скупо коштати. Одсуство неопходних и ближих контаката и ближег увида у таква интегративна културна жаришта била су изазвана погубним вирусом национализма који је, надајмо се, прошао свој зенит мада видимо да при сваком новом таласању поново искрсава.

У покушају Ваших колега из САНУ и МАНУ да се осујети затварање и изолација, пре неколико година потписан је договор о сарадњи. Били сте један од његових иницијатора, шта се од договореног остварило?

Нажалост, имам утисак да ништа или готово ништа није реализовано од тог договора, бар не у домену мога рада и деловања. Уосталом, ја сам све до сада заобиђен у свим непосредним контактима са САНУ.

Ви сте један од ретких Балканаца чије се мишљење и данас уважава у Европи. Не чини ли Вам се да нас је Стара дама запоставила, усудио бих се рећи и издала?

Рекао бих најпре да ми на Балкану боље познајемо Европу него она нас. Европа нас посматра кроз неке застареле и преживеле стандарде, што се види из чињенице да непрестано коригује своје сопствене оцене које су, најчешће, исхитрене. Наравно, ја и даље верујем Европи и дајем предност неким њеним традицијама и актуелним идејама, насупрот оним другим претендентима на светску доминацију, рецимо, Америку. А суштина овог неразумевања произлази једнако из несумњивог заостајања модерног концепта нашег садашњег развитка, у превладавању пасатистичких и, умногоме, ретроградних идеја последњих десетак година код нас, али и у рецидивима постколонијалних амбиција које су усађене у свест појединих европских нација.

Лично сам зачуђен слепилом Европејаца за догађања на Балкану које је, хтели они то или не, њен саставни део. Неправда која се чини Србији не слути на добро и стандарди који јој се сада силом намећу, обиће се о главу тој истој Европи.

Деценијама сте били кључна спона између македонске и српске културе, књижевности посебно. Многи су, међутим, злоупотребљавали ваше пријатељевање са Србијом и чак вас оптуживали за превелику наклоњеност "северном суседу" ?