Псовком да ти кажем

Шта човек да каже кад му тикет "падне" због само једног гола и кладионици остане неколико стотина хиљада динара? Или му побегне последњи аутобус у поноћ, а следећи иде тек у четири ујутро? А тек како да реагује политичар кад га "досадни новинар" пита о нечему што овај не би поменуо ни да је сам у соби?

Па наравно, Србин мора да опсује, што масније то лековитије, одговориће многи. Псовком против стреса и накупљене негативне енергије, дакле, иако су готово сви од малих ногу учени да не говоре ружне речи.

Код нас се изгледа много псује, али се о томе мало говори, у научном смислу посебно. Ваљда зато што не звучи баш лепо да неко докторира с дисертацијом пуном примера за лошу конверзациону навику, како неки дефинишу псовке.

Социолог Владимир Петровић одмах приговара закључку да су неке речи ружне. По његовом мишљењу, само може бити ружан начин на који се нешто изговори, а деца псују из истих разлога као и одрасли: кад су љута, повређена или када желе да се направе важна. Клинци лако схвате да су неке речи моћне, или још моћније уз покрет руком или уз посебан израз лица, па то користе. Ако и нису склона псовању, она ће то радити у обданишту да се не би разликовала од другара.

Изгледа да су за псовке знали и брбљивци из старог Египта па су их, да их не забораве, остављали уклесане и на зиду. Много касније нису се либили да олакшају душу на тај начин и Шекспир, Гете, Марк Твен, који су непристојне изразе користили и пишући књиге.

Псовкама у српском језику бавиле су се и Свенка Савић и Вероника Митро, радећи у пројекту "Психолингвистичка истраживања" на Филозофском факултету у Новом Саду. У њиховој књизи после петогодишњег истраживања нашло се много тога, попут "псовку карактеришу једноставна и препознатљива синтаксичка структура, најчешће од три речи, као предикат су употребљена два глагола, а уз њих стоје одредбе у првом и другом лицу једнине, ређе у трећем лицу". Компликовано звучи, а у говору се једноставно у ту форму упакују нечија мајка, отац, сестра, део тела, предмет, животиња, најчешће пас.

По неким словеначким изворима, Немци у псовкама најчешће користе речи у вези са фекалијама, Американци, Енглези и Холанђани непристојне изразе везују за секс, Скандинавци помињу пре свега божанство.

Свенка Савић истиче да су псовке помињане и у Душановом законику и да мисли да ће псовка увек постојати у свим народима, јер је неопходна за изражавање одређених емоционалних ставова. Домети наших псовача постали су врло интересантни и страним истраживачима, јер кажу да се највише псује у аутомобилу, а на радном месту први на листи су хирурзи. На музичком плану, Рамбо Амадеус, кажу истраживачи, псовку користи у борби против малограђанштине и клишеираног живота. Сличне су побуде Боре Ђорђевића, додају други.

Такозвана демократизација језика донела нам је све више псовки на јавној сцени, у јавној комуникацији и међу познатим људима. Психолог Жарко Требјешанин сматра да псовка има и функцију катарзе и да опсцене речи ваља проучавати као и све друго, јер су део групног идентитета.

Комуниколог Цвијетин Миливојевић, директор Пи-Ар агенције "Прагма", не псује на послу, ни у контакту са клијентима, али подсећа да је наш језик толико богат псовкама да се "је.. га" већ сматра узречицом у значењу оног босанског "болан". Он сматра да жене псују мање, али сочније и убитачније од мушког света.

Наш јавни живот је оптерећен псовањем и покушајем да се таквим обраћањем политичар спусти на ниво народа који у свакодневном животу, наравно, псује.

Миливојевић истиче да неком политичару, попут Веље Илића, псовка "стоји", имате утисак да се не фолира, већ говори на начин као што је говорио и пре него што је постао министар. Али, неки други, попут председника Србије, кад јавно опсују делују некако чудно, не пристаје им уз личност и наступ, сматра Миливојевић.

На спортском терену се из све снаге псује и буквално пљује. Промотори таквог понашања су фудбалери енглеске премијер лиге, иако се зна какво је углађено понашање карактеристично за Британце.

Ето зашто се и препоручује мушкарцима који су током недеље напети, притиснути стотинама обавеза, да оду недељом на стадион и испразне се навијајући и псујући. После тога срећни и задовољни дођу кући и посвете се породици, поиграју се с децом без повишених тонова. Можда савет Цвијетина Миливојевића није лоше применити.