НОВОГОВОР ГЛОБАЛНОГ ЦИРКУСА

Не, није ово наговештај почетка "летње шеме", односно недостатка политичких догађаја и озбиљних тема у летњим месецима. Напротив. Као и већ годинама уназад, Србију чека "топло политичко лето" и "врућа јесен", тако да, барем у том смислу, за политичке уреднике и коментаторе "неће бити зиме". Но, све се те теме могу подвести под већ познати опис "спаса нам нема – пропасти не можемо", односно, своде се на мало више или мало мање од онога што смо гледали и чиме смо се бавили свих претходних месеци. Зато ваља искористити сваку прилику за мало искошенији, заобилазнији, али управо због тога можда и бистрији поглед на свет око нас и наше транзиционе муке. Завршетак другог серијала "Велики брат" на Б 92 је управо једна од таквих прилика.

Без бриге, нећу се понављати, скандализовати над општим медијским неукусом и посрнућем, наводно, "најурбаније" српске телевизије, која је свој узлет ка врху српске медијске топ-листе и макар краткотрајно мршење рачуна гигантима из РТС-а и Пинка платила директним преносом оцвалих "будалаштина" и штосева полуанонимних ликова са коца и конопца сакупљених у тзв. ВИП издању "Великог брата". (На страну што уопште не мислим да је "Велики брат" најскандалознији сегмент њиховог програма, нити најгора ствар која се може срести на малим екранима наших ТВ пријемника.) Тренутно ме занима само сумња, односно слутња да "Велики брат", насупрот изворној интенцији полузаборављеног творца ове синтагме, заправо, представља реалну, тек нешто благо искарикирану слику савременог, глобализованог света и корпоративног капитализма.

"Кућа Великог брата" је у ствари социјални микрокосмос, модел (пост)модерног друштва и принципа на којима оно почива. Све је у том пројекту "виртуелна реалност", да не кажемо – чиста лаж и превара у функцији новца, односно тржишта и његових "закона". Од "заинтересованих" таблоида, тј. вештачки индуковане медијске пажње која је плод уговора медија и организатора, преко "спонтаних" инцидената у кући који избијају увек када треба још мало подгрејати атмосферу, па до претећи намргођених горила на вратима које испраћају свеже избачене такмичаре. Учесници су, заправо, уговором ангажовани глумци, а еуфорични навијачи углавном плаћени статисти. А ту је и специфични "новоговор", потпуно саобразан чувеном Орвелом оригиналу. Речи и изрази имају смисао који је управо супротан ономе што би нормално требало да значе. Тако, на пример, израз "номиновање" звучи као почаст, а заправо је еуфемизам за предлог да се појединци избаце из игре. "Исповедаоница" је, насупрот својој хришћанској конотацији, ознака за серију међусобних оптужби, смицалица, клевета и цинкарења осталих укућана, а опште грљење и лицемерна туга када неки укућанин буде избачен слабо прикривају суштинску радост и олакшање што се они нису нашли на његовом месту.

"Велики брат", дакле, заиста јесте слика савременог друштва, онаквог какво је испод улепшане маске идеологије људских права и "хуманитарне" фразеологије. (Што, наравно, не значи да организатори и промотери овог и сличних серијала не сносе одговорност и не заслужују моралну осуду за повлађивање јавном неукусу. Уосталом, и разни видови криминала и девијантног понашања такође су део живота, што не значи да се могу или смеју јавно промовисати преко медија и националних ТВ фреквенција.) Али, чињеница да овај популарни серијал (нехотично?), транспарентно и без шминке приказује један сурови свет у којем влада закон џунгле, "оплемењен" логиком успеха и профита као врховним божанством, највећи је и највреднији "колатерални" учинак српског "Великог брата".

Најзад, хајде и то да кажемо, најпозитивнија ствар у вези са овим серијалом "Великог брата" јесте то што је – и овај пут – у њему победио онај ко је, када се све сабере и одузме, заслужио да победи. Ексцентрични и лако до умерено деликвентни Саша Ћурчић је у датим околностима био апсолутно најбољи избор, тако да је правда задовољена, на радост милионског аудиторијума. И то је, заправо, можда и најсумњивији, тј. најнереалистичнији аспект читаве ове приче, односно аналогије "Великог брата" са животом и стварним светом. У тзв. стварном животу, симпатични маргиналци и усамљени јахачи попут Ћурета, или данас већ заборављеног Микија, пре су виђени за лузере, него победнике – сем у случају да из неког разлога затребају у каквом рекламном споту или "стварносном пројекту" правих и сигурних победника овог глобалног циркуса – анонимним ауторима, продуцентима, финансијерима, власницима, агентима, пословођама, службеницима, телалима, промотерима и оглашивачима "Великог брата".

Главни уредник часописа "Нова српска политичка мисао"