Уручена награда „Светозар Ћоровић”

У Српској књижевној задрузи представљена је књига Драга Кекановића (1947), писца из Загреба, песника, приповедача, романописца, драмског писца, сценаристе, дугогодишњег уредника и драматурга у Другом програму Хрватске Радио-телевизије, под насловом „Вепрово срце”, која је објављена у 104 колу. О роману, чији поднаслов гласи – Ловачки роман, говорио је Марко Недић, а одломке из романа казивао је Срба Милин.

Драго Кекановић, каже Марко Недић, најбољи је српски писац, који живи у Хрватској. Он истовремено припада и српској и хрватској књижевности. Спаја књижевност некада једног, а сада два језика. Заступљен је и у српским и у хрватским антологијама. Започео је као песник, па се та лирска жица види и у његовим романима. Због лирске прозе коју пише, називају га хрватским борхесовцем. Роман „Вепрово срце” наставак је прозе какву су писали Миодраг Булатовић, Бора Станковић, Петар Кочић, па и Светозар Ћоровић. Роман говори о судбини Срба у Славонији. Тематика романа је слична књизи Ернеста Хемингвеја „Старац и море”.

Роман Драга Кекановића добио је недавно, на „Ћоровићевим сусретима” у Билећи, награду „Светозар Ћоровић”. Како због болести аутор није присуствовао уручењу, награду му је јуче, у Српској књижевној задрузи, уручио проф. Јован Делић, председник жирија, у којем су још били Љубиша Јеремић и Ранко Поповић. Одлука је донета једногласно.

Кекановић, каже се у образложењу жирија, смешта радњу свога романа у деведесете године 20. века, приповедајући прибрано о страдању Срба у Хрватској, али главна сижејна линија везана је за лов на вепра и њоме се уздижу тај лов, вепар и вепрово срце до обухватних симбола. Три јунака су изразито индивидуализована и показују Кекановићево мајсторство у грађењу ликова. Реч је о густој прози високе књижевне културе. Преводећи сурови историјски план на метафизички ниво, Кекановић нам је отворио нови увид у дубља значења савремене историје на Балкану.

Драго Кекановић је у „Политици”, без које како каже не може, пратио шта се дешавало на „Ћоровићевим сусретима” у Билећи и Гацку. Захвалио је жирију што су наградили баш његову књигу. У Билећи је требало да служи војску, па није, у Билећи је требало да прими награду, па није, нада се да ће трећи пут имати више среће. Додао је на крају да је „Политику” у Загребу тешко наћи, стиже с даном закашњења и закључио је да се некад од Загреба до Београда путовало четири, а сада се путује пуних осам сати. Ко је за то крив, он не зна.