Uručena nagrada „Svetozar Ćorović”

U Srpskoj književnoj zadruzi predstavljena je knjiga Draga Kekanovića (1947), pisca iz Zagreba, pesnika, pripovedača, romanopisca, dramskog pisca, scenariste, dugogodišnjeg urednika i dramaturga u Drugom programu Hrvatske Radio-televizije, pod naslovom „Veprovo srce”, koja je objavljena u 104 kolu. O romanu, čiji podnaslov glasi – Lovački roman, govorio je Marko Nedić, a odlomke iz romana kazivao je Srba Milin.

Drago Kekanović, kaže Marko Nedić, najbolji je srpski pisac, koji živi u Hrvatskoj. On istovremeno pripada i srpskoj i hrvatskoj književnosti. Spaja književnost nekada jednog, a sada dva jezika. Zastupljen je i u srpskim i u hrvatskim antologijama. Započeo je kao pesnik, pa se ta lirska žica vidi i u njegovim romanima. Zbog lirske proze koju piše, nazivaju ga hrvatskim borhesovcem. Roman „Veprovo srce” nastavak je proze kakvu su pisali Miodrag Bulatović, Bora Stanković, Petar Kočić, pa i Svetozar Ćorović. Roman govori o sudbini Srba u Slavoniji. Tematika romana je slična knjizi Ernesta Hemingveja „Starac i more”.

Roman Draga Kekanovića dobio je nedavno, na „Ćorovićevim susretima” u Bileći, nagradu „Svetozar Ćorović”. Kako zbog bolesti autor nije prisustvovao uručenju, nagradu mu je juče, u Srpskoj književnoj zadruzi, uručio prof. Jovan Delić, predsednik žirija, u kojem su još bili Ljubiša Jeremić i Ranko Popović. Odluka je doneta jednoglasno.

Kekanović, kaže se u obrazloženju žirija, smešta radnju svoga romana u devedesete godine 20. veka, pripovedajući pribrano o stradanju Srba u Hrvatskoj, ali glavna sižejna linija vezana je za lov na vepra i njome se uzdižu taj lov, vepar i veprovo srce do obuhvatnih simbola. Tri junaka su izrazito individualizovana i pokazuju Kekanovićevo majstorstvo u građenju likova. Reč je o gustoj prozi visoke književne kulture. Prevodeći surovi istorijski plan na metafizički nivo, Kekanović nam je otvorio novi uvid u dublja značenja savremene istorije na Balkanu.

Drago Kekanović je u „Politici”, bez koje kako kaže ne može, pratio šta se dešavalo na „Ćorovićevim susretima” u Bileći i Gacku. Zahvalio je žiriju što su nagradili baš njegovu knjigu. U Bileći je trebalo da služi vojsku, pa nije, u Bileći je trebalo da primi nagradu, pa nije, nada se da će treći put imati više sreće. Dodao je na kraju da je „Politiku” u Zagrebu teško naći, stiže s danom zakašnjenja i zaključio je da se nekad od Zagreba do Beograda putovalo četiri, a sada se putuje punih osam sati. Ko je za to kriv, on ne zna.