Снажан буџет, стабилна Србија

ИНТЕРВЈУ
Апелујемо на нову владу да изабере бољи пут, колико год он био тежак. Одлагање деловања ће подстаћи даљи раст зарада, увоза и спољног дуга, угрозити ниску инфлацију и, коначно, привредни раст. То је могуће остварити. Одлагање ће знатно повећати ризике. Сада је време да се делује.

Ово је цитат завршног дела Промеморије коју је Мисија ММФ-а уручила нашим властима на крају прошлонедељне посете Београду. Питера Дојла, шефа те мисије, замолили смо да за читаоце "Политике" прокоментарише основне закључке до којих је дошао тим експерата ММФ-а приликом боравка у Србији.

•Какве утиске носите после разговора са представницима најважнијих државних и финансијских институција у нашој земљи?

 Ви и без мене врло добро знате да се Србија још суочава са многим изазовима. Основни закључак који смо изнели у нашем документу је да још постоји велика потреба за реструктурисањем државних и друштвених предузећа, а то значи приватизацију. Они који не могу бити приватизовани требало би да уђу у процес стечаја како би ослободили средства за оне привреднике који би их могли продуктивније користити. А, према нашем мишљењу, просперитет у Србији без оваквог амбициозног и агресивног кретања унапред – није осигуран.

• Које су највеће наше слабости на које сте желели да нам укажете?

Ту постоје различите ствари, али је најважније што аранжман привременог буџетског финансирања истиче крајем марта и што постоји снажна потреба за брзим реаговањем. Наше мишљење је да је адекватно, најбоље, решење да се продужи рок за додатна три месеца, јер је важно да се јавна потрошња не стопира у потпуности: пензионерима су потребне њихове пензије, јавним службеницима плате и тако даље. Али, ми такође сматрамо да нацрт буџета за 2007, који је у парламенту, није добар и да није добро да се тај буџет сада брзо усвоји, чак и ако то, са политичке стране, делује немогуће. Сматрамо да би продужење рока за привремено буџетско финансирање на наредна три месеца дало времена коалиционој влади да одреди добре мере буџетске политике. Са друге стране, разлог што ми сматрамо да нацрт буџета за 2007. није добар, јесте то што он предвиђа веома велики буџетски дефицит, а ми не видимо да то сада може бити добро за Србију.

• Какав би онда, по Вама, требало да буде српски буџет, узимајући у обзир реалне могућности, али и потребе?

Морамо да разјаснимо шта реч "реално" значи. Ја не кажем да је то политички једноставно и без напора урадити. Кажем оно што макроекономске околности у Србији траже, а то је да ће се, ако се то не уради, макроекономско окружење у Србији даље погоршавати. Веома велики спољни трговински дефицит ће се, дакле, још више увећавати, па ће на крају бити угрожена и одрживост целе земље. Снажан буџет је важан елемент како би Србија остала економски стабилна.

Средишни, кључни елемент је, при том, реструктурисање предузећа. Дозволите ми да будем веома једноставан по том питању: ако Србија понуди јак буџет, са суфицитом, али без реструктурисања предузећа – а овде говорим о великим предузећима као што су НИС и ЕПС, као и о остацима прилично великог броја друштвених и државних предузећа, која су у знатној мери неефикасна, а у којима ради велики број људи – неће бити никакво изненађење да се укупна српска економија нађе у великим проблемима.

• Упозорили сте да би могао да настане мањак у буџету ако држава настави појачано да троши новац. Како нова влада да смањи јавну потрошњу и да се избори са све већим захтевима за повећање плата, које се плаћају из државне касе

Важно је бити јасан у одређењу проблема. Наравно да сви желе већу плату, али једино је одрживо ако је она зарађена. У 2006. су, међутим, сви у Србији награђени повишицом плате, великом повишицом, која није била зарађена. Како је то могуће? Одговор је: када људи оду да потроше своја примања не могу да купе српске производе, јер се они не производе, већ увозе. Тако скаче трговински дефицит који се финансира позајмљивањем из иностранства, па дефицит у текућима плаћањима, као и трговински дефицит расте, а то није одрживо за економију.

Зато када ме питате шта је неопходно урадити, поново дајем исти одговор – структуралне реформе. Плате су повећане, но оне морају бити зарађене. А како их зарадити? Тако што ћете бити продуктивнији. Али како да постанете продуктивнији? Тако што ћете затворити стара предузећа која праве губитке и која раде на неефикасан начин. Она морају постати ефикаснија и увести компетицију у областима у којима је нема, а све то да би се повећала ефикасност до нивоа плата. То је суштински одговор на питање.

• Шта мислите о нашем Националном инвестиционом плану?

Иако постоји потреба за инвестицијама у неколико области, сматрамо да је главни проблем у томе што тај план није добро осмишљен са становишта привреде. Одговори нису јасни. Сем тога, план је направљен одвојено од буџета и није јасно дефинисано шта су приоритети. Зато треба прво промислити пре него што се реализује...

• Имали сте разговор са гувернером Јелашићем. Како оцењујете  политику централне банке?

По нашем мишљењу, велики је успех што је оборена инфлација. Она је све доскоро у Србији била између 10 и 15 одсто, док је у већини земаља у окружењу износила само један до два процента. Дуго је Србија имала заправо најгору инфлацију, али је она прошле године оборена и сада је близу регионалне стопе. Кључни циљ централне банке је да се задржи инфлација на одређеном нивоу и то је главни изазов за НБС, али за то су потребне – структурне реформе.

• Да ли је динар, ипак, превише јак?

Србији је потребна агресивна структурна реформа коју ће подржати чврста фискална политика. Ако би динар у садашњој ситуацији депресирао, а не бисте имали снажну фискалну политику, не би се ништа решило.

• А шта са каматном стопом? Овде је опште мишљење да је она превисока?

Знате да је инструмент НБС – репо-стопа значајно пала, а то је омогућено чињеницом да је инфлација оборена. Ако мислите да су камате високе, видите зашто су високе и шта спречава да буду ниже. Немате снажну фискалну политику, а плате су сувише високе.

• Незапосленост је озбиљан, можда и најтежи наш проблем. Како га решити?

Уз приватизацију, стечајеве и структурне реформе. То можда звучи изненађујуће, јер људи мисле да након приватизације незапосленост заправо расте. Али, то није случај у највећем броју предузећа које преузимају стратешки партнери и у којима брзо расте продуктивност, а с њом и број запослених. Ипак, ако приватизоване компаније заиста морају да смање број запослених, онда радници морају да пређу у друга предузећа. На тај начин стварају се нова, здрава предузећа. Други проблем је социјални, да људи који су остали без прихода добију помоћ. Кључна ствар су приватне инвестиције у привреду, а за то су потребне добре структурне реформе. То је начин да се обезбеде нова радна места у привреди.

• Шта је, по Вама, највећи досадашњи успех у реформама?

У протекле три-четири године било је значајног напретка – раст БДП-а и раст производње. Било је и структурних реформи и продаја предузећа. На другој страни, уведен је ПДВ. То су велика достигнућа и није их лако остварити.

• А шта су најгори резултати?

То што су плате превише порасле и што је буџет превише слаб. То су два најважнија проблема.

• Да ли су наше власти у обавези да прихвате ваше предлоге?

Ови разговори нису били преговори, већ само размена мишљења, јер Србија нема више обавезе. На новој влади је колико ће и шта прихватити, а шта неће од наших сугестија.

• Шта онда предлажете новој влади?

Главна порука је – немојте више одлагати. Потребна је брза примена снажне економске политике, коју би било лакше спроводити уколико би се формирала снажна влада.

• Да ли је Србији уопште потребна финансијска подршка ММФ-а, нови аранжман?

Не. Али су још потребни наши савети у вези са економском политиком. То сад и радимо, мада има мишљења да би Србији ипак био потребан нови аранжман.

• За ММФ кажу да је светски финансијски полицајац. Да ли се тако осећате, као финансијски полицајац?

Да, постоји то мишљење да ММФ обезбеђује финансијску дисциплину. ММФ, међутим, даје савете. Ако то Србији треба, ту смо. А Србија треба саму себе да дисциплинује и надам се да ће то учинити.

• Да ли би ММФ прихватио чланство Космета пре коначног решења?

Земља постаје чланица ММФ-а када је већина других чланова призна. Рецимо, то је случај Црне Горе, као најсвежији. У тренутку када је проглашена независност и када је то било јасно, могла је да поднесе захтев. Правило је, дакле, да друге земље признају и то није ни моја одлука, чак ни одлука Извршног одбора директора. То је одлука других земаља. Они одлучују.

• Да ли је чланство у ММФ везано за чланство у УН?