Дуг пут од пресуде до примене

Да ли постоји начин да се одлуке међународних судова које се односе на наше грађане поштују у Србији? Комитет за људска права Уједињених нација је три године размишљао и онда одлучио да покуша да заштити новинара Жељка Бодрожића. Комитет одлуком обавезује државу, тада државну заједницу Србија и Црна Гора, да укине пресуду и то јавно објави да му надокнади трошкове поступка и плати обаштећење због кршења људских права по Међународном пакту о грађанским и политичким правима.

И ту настаје други заплет у овој причи која је започела 11. јануара 2002. године. Тог датума је Бодрожић у "Кикиндским" (недељне локалне новине) објавио текст "Рођен за реформе" у коме је описао политичку сцену прве године транзиције у Кикинди. Он је критиковао нову демократску власт, јер су на њеном челу били – челници старе власти. "Сви су полудели", каже Бодрожић, "али је само Шегрт пресавио табак".

Пресудом Општинског суда у Кикинди 2002. године по тужби Дмитра Шегрта, некадашњег члана ИО СПС-а и директора фабрике "Тоза Марковић", Бодрожић је осуђен за увреду, што је потврдио Окружни суд у Зрењанину.

Новинар тада тражи помоћ од Јукома који је захтева од државног тужиоца да поднесе захтев за заштиту законитости пред Врховним судом, али је он то одбио. Како у мају 2002. године Србија још није ратификовала Европску конвенцију о људским правима, Суд у Стразбуру је био ненадлежан, па је упућен поднесак Комитету за људска права УН. Након више од три године стигао је одговор у новембру 2005. године у коме је држави  дат рок од три месеца да поступи по одлуци Комитета и извести га о предузетим мерама.

Министарство правде је реаговало у року и крајем јануара 2006. године послало кратак допис у коме тражи да Бодрожић донесе захтев за обештећење и накнаду судских трошкова. Његови заступници тражили су пре свега да се пресуда укине. Министарство ћути и тек када реагују председника Републике, НУНС-а и повереника за информације од јавног значаја саопштава да  не може да утичу на судску власт.

У међувремену државни тужилац подноси захтев за заштиту законитости Врховном суду. "Мислили смо да је то излаз који је смислио неко из власти. Врховни суд, међутим, прошлог месеца одбија тужиоца и потврђује пресуду кикиндског и зрењанинског суда", каже Бодрожић.

"Случај Бодрожић" отвара питање да ли у Србији постоје начини да се спроведу одлуке међународних институција у којима је она чланица и са којима има потписане уговоре о сарадњи.

Биљана Ковачевић-Вучо председница Јукома, каже да нема правног лека којим суд може да се натера да испоштује одлуку Комитета УН, иако смо га признали. "Његове одлуке нису обавезујуће али имају политичку тежину. Пошто нема правног механизма да се одлуке Комитета примене, наши судови показују све могућности опструисања. Слично је и са одлукама Европског суда за људска права које имају обавезујуће одлуке, али такође нема механизама да се оне примене. Наш суд одбија и њихове пресуде, Министарство правде каже да не може да утиче на судове, а грађани се упућују на Службу за људска права. На тај начин се обесмишљаају међународне институције", каже Ковачевић-Вучо.

И Бранислав Бјелица, заменик министра правде, каже да став Комитета није пресуда, али је Министарство покренуло једини могући правни механизам: понуђена је надокнада нематеријалне штете, а тужилац је поднео захтев за заштиту законитости, чиме би пресуда требало да се стави ван снаге. Није успело иако Бјелица каже: "Након што је донесен Устав, Конвенција о људским правима примењује се на основу њега и у нашем праву. Такође није спорно да су све обавезе из међународних уговора обавезујуће по новом Уставу (члан 16.) и да су саставни део поретка".

Ипак поводом случаја Бодрожић, Бјелица не губи наду и  каже да је  држава констатовала да је повређено право новинара да извештава.

Заменик министра тврди да већу тежину имају одлуке Суда за људска права и Суда у Стразбуру које се морају поштовати: "Опет треба поћи од новог Устава јер се по члану 145. судови обавезују да поштују одлуке страних судова по међународним уговорима."

То значи да је, по заменику министра, у Србији могуће применити европску правду без проблема. Срећом, ову тврдњу је лако проверити, већ на првој пресуди која из Стразбура буде стигла у Београд.