„Евротрансплант“ зове Београд

„Евротрансплант“, највећа континентална организација која каналише легалну експлоатацију и расподелу органа намењених пресађивању, окреће очи ка Србији, изјавио је за „Политику“ председавајући њеног управног одбора, Аустријанац Гинтер Лауфер.

Ова холандска фондацијa, усмерава расподелу органа за трансплантацију у седам европских држава, земље Бенелукса, Немачку, Аустрију, Словенију и Хрватску. Почетком јануара 2013. Мађарска ће постати осми редовни члан, а Србија би могла да се придружи као девета чланица, у догледној будућности.

Водећи аустријски стручњак за хирургију срца и торакалну хирургију у бечкој болници Алгемајнес кранкенхаус, професор Лауфер је потврдио од раније познат податак да је Србија још пре десетак година сврстана међу пожељне кандидате за приступ „Евротранспланту”, уз Литванију и Мађарску. „Будући да ће привремено чланство Мађарске – на снази од почетка ове године – прерасти у редовно почетком 2013., отварају се могућности за почетак конкретних преговора са Србијом“, рекао је.

Контакти између „Евротранспланта“ и надлежних у Србији нису одвели даље од постизања сагласности у начелу. Професор Лауфер је истакао да Србији

евентуалним чланством у „Евротранспланту“ предстоји прилагођавање на свим нивоима. Уз инвестиције у специјализацију кадрова, улагања у инфраструктуру, неопходно је усклађивање постојећих и доношење нових закона о трансплантацији, покретање широке кампање у јавности којом би се подстакла спремност грађана на постморталну донацију органа.

 „Могућности српског прикључења требало би детаљно размотрити и трасирати“, рекао је бечки хирург истичући, при том, спремност његове установе да допринесе оспособљавању, односно стручној специјализацији српских кадрова.

Имајући у виду ниво опремљености болница у Србији и недостатак кадрова, када је о пресађивању органа реч, интересовање „Евротранспланта“ било би добродошло.

Прикључење систему „Евротрансплант”, са друге стране, захтевало би доречене законе којима би се спречиле евентуалне злоупотребе – пре свега на уштрб овдашњих донатора. При томе требало би нарочито погледати искустава немачког и италијанског правосуђа.

Ни у једној европској земљи, па ни у државама које су прикључене систему „Евротрансплант“, легално оквири донаторства не покривају тражњу а искуство показује да органе, по правилу, лакше добија она земља која је имала више утицаја. Тако је, у току вишедеценијске праксе расподеле расположивих људских органа намењених трансплантацији, Немачка лакше и брже долазила до неопходних органа.

У прилог реченом иде податак да је сваки четврти оперисани пацијент у Немачкој био Италијан, држављанин земље која није чланица „Евротранспланта”. Како, дакле, објаснити, да су (имућни) пацијенти из Италије долазили у Немачку, да би им био пресађен орган посредством „Евротранспланта” – организације која је у својим статутима одредила да органи могу бити прослеђени само пацијентима у државама чланицама?

С обзиром на сложену проблематику ефикасног законског регулисања расподеле, за коју већина признатих стручњака тврди да нема универзалног решења, на показано интересовање „Евротранспланта“ могло би се гледати са смешком у једном оку и са сузом у другом. Пре свега, ако се узме у обзир да земље чланице пооштравају законе о расподели постојећих, недовољних ресурса. То неминовно за собом повлачи притисак на државе на такозваној периферији ЕУ, или изван ње, да се прикључе систему експлоатације и расподеле органа за пресађивање.

Милош Казимировић