Српска племена

У Подсахарској Африци постоји четрдесетак мултиетничких држава. У великој већини ниједно племе нема апсолутну већину и становништво је изузетно измешано. На пример, у бившем Заиру, данас већем од два Конга, живи више од две стотине етничких заједница – најбројнија чини само око пет одсто становништва. Нека афричка племена расута су у више оддесет држава, а чакседамнаест их има више припадника него што Србија има становника. Зато не треба да нас чуди да је у Африци мало заједница које желе да се отцепе, или које сањају да сви саплеменици почну да живе у једној држави.

То не значи да афричке државе нису племенска својина. Иза фасаде модерних институција и представничке демократије крију се старе племенско-клановске везе. Не само најбржи, већ често и једини пут до моћи и бољег живота води преко саплеменика. И власт и опозиција су, по правилу, етнички дефинисане категорије, а избори обично више личе на попис становништва него на финале најважније политичке утакмице.

Улог не може бити већи. По скоро свим релевантним мерилима животног стандарда, подсахарске земље деценијама заузимају последња места. За многе становнике ових хронично гладних држава власт је буквално питање живота и смрти.

Али политика је у Африци углавном остала игра са нултим збиром –колико једни добију толико други изгубе. Промена режима обично значи да је коначно дошао ,,њихов” ред да гладују, а ,,наш ред да једемо” – и крадемо. Део ,,плена” који ће поделити нови (,,наш”) режим чине богати рудни ресурси, корумпирана бирократска машинерија и обилна западна развојна помоћ. Овакав однос према власти, који полази од схватања ,,ми смо држава”, задовољава и грабљиву елиту и оне њихове саплеменике који животаре у картонским насељима. Запослење и редовна ,,државна” плата представљају главну награду за лојалну племенску гласачку машину.

Клијентелистичке мреже мало тога остављају по страни. Ни организације цивилног друштва нису имуне на грабеж, непотизам и племенске ,,политике идентитета”. Како пише Жан-Франсоа Бајар, водећи француски африканиста, најпрофитабилније невладине организације ,,оснивају министри када дође њихов ред да преваре даваоце помоћи”. Али не само НВО, него идржавне агенције и цела министарства бивају основани првенствено с циљем да од донатора буде узет новац који ће бити искоришћен за личне или саплеменичке потребе.

Све то некако звучи познато. Разлика је углавном у томе што се овде обележје идентитета који обећава бољи живот не види у крштеници или личној карти, већ у партијској књижици. Странке су наша племена. Породично стабло је важан индикатор моћи и престижа у подсахарском неопатримонијалном поретку, систему у коме је племенски принцип замаскиран изборним и парламентарним ритуалима. Његов еквивалент у жаргону наше партократије је „лоби листа”, списак страначких моћника који деле колач власти.

Зато овде, као и на жарком југу, обично бирамо a да немамо много избора и присуствујемо сменама власти без правих промена. Огромна фрустрација изазвана оваквим стањем и његовим последицама – првенствено сиромаштвом и изостанком развоја, изражена је у Подсахарској Африци кроз схватање да је ,,неопходно да убијемо племе да би изградили државу”. То је немогућа мисија. Али ако овај афрички мото ,,преведемо” на језик наших околности добићемо подједнако једноставан рецепт: треба ,,убити”, то јест потпуно променитисуштину функционисања наших странака да бисмо изградили демократију. Ни овај задатак није ништа лакши. Али бар илуструје зашто је данас у Србији тако тешко бити оптимиста.

Предавач на Факултету за медије и комуникације у Београду