Srpska plemena

U Podsaharskoj Africi postoji četrdesetak multietničkih država. U velikoj većini nijedno pleme nema apsolutnu većinu i stanovništvo je izuzetno izmešano. Na primer, u bivšem Zairu, danas većem od dva Konga, živi više od dve stotine etničkih zajednica – najbrojnija čini samo oko pet odsto stanovništva. Neka afrička plemena rasuta su u više oddeset država, a čaksedamnaest ih ima više pripadnika nego što Srbija ima stanovnika. Zato ne treba da nas čudi da je u Africi malo zajednica koje žele da se otcepe, ili koje sanjaju da svi saplemenici počnu da žive u jednoj državi.

To ne znači da afričke države nisu plemenska svojina. Iza fasade modernih institucija i predstavničke demokratije kriju se stare plemensko-klanovske veze. Ne samo najbrži, već često i jedini put do moći i boljeg života vodi preko saplemenika. I vlast i opozicija su, po pravilu, etnički definisane kategorije, a izbori obično više liče na popis stanovništva nego na finale najvažnije političke utakmice.

Ulog ne može biti veći. Po skoro svim relevantnim merilima životnog standarda, podsaharske zemlje decenijama zauzimaju poslednja mesta. Za mnoge stanovnike ovih hronično gladnih država vlast je bukvalno pitanje života i smrti.

Ali politika je u Africi uglavnom ostala igra sa nultim zbirom –koliko jedni dobiju toliko drugi izgube. Promena režima obično znači da je konačno došao ,,njihov” red da gladuju, a ,,naš red da jedemo” – i krademo. Deo ,,plena” koji će podeliti novi (,,naš”) režim čine bogati rudni resursi, korumpirana birokratska mašinerija i obilna zapadna razvojna pomoć. Ovakav odnos prema vlasti, koji polazi od shvatanja ,,mi smo država”, zadovoljava i grabljivu elitu i one njihove saplemenike koji životare u kartonskim naseljima. Zaposlenje i redovna ,,državna” plata predstavljaju glavnu nagradu za lojalnu plemensku glasačku mašinu.

Klijentelističke mreže malo toga ostavljaju po strani. Ni organizacije civilnog društva nisu imune na grabež, nepotizam i plemenske ,,politike identiteta”. Kako piše Žan-Fransoa Bajar, vodeći francuski afrikanista, najprofitabilnije nevladine organizacije ,,osnivaju ministri kada dođe njihov red da prevare davaoce pomoći”. Ali ne samo NVO, nego idržavne agencije i cela ministarstva bivaju osnovani prvenstveno s ciljem da od donatora bude uzet novac koji će biti iskorišćen za lične ili saplemeničke potrebe.

Sve to nekako zvuči poznato. Razlika je uglavnom u tome što se ovde obeležje identiteta koji obećava bolji život ne vidi u krštenici ili ličnoj karti, već u partijskoj knjižici. Stranke su naša plemena. Porodično stablo je važan indikator moći i prestiža u podsaharskom neopatrimonijalnom poretku, sistemu u kome je plemenski princip zamaskiran izbornim i parlamentarnim ritualima. Njegov ekvivalent u žargonu naše partokratije je „lobi lista”, spisak stranačkih moćnika koji dele kolač vlasti.

Zato ovde, kao i na žarkom jugu, obično biramo a da nemamo mnogo izbora i prisustvujemo smenama vlasti bez pravih promena. Ogromna frustracija izazvana ovakvim stanjem i njegovim posledicama – prvenstveno siromaštvom i izostankom razvoja, izražena je u Podsaharskoj Africi kroz shvatanje da je ,,neophodno da ubijemo pleme da bi izgradili državu”. To je nemoguća misija. Ali ako ovaj afrički moto ,,prevedemo” na jezik naših okolnosti dobićemo podjednako jednostavan recept: treba ,,ubiti”, to jest potpuno promenitisuštinu funkcionisanja naših stranaka da bismo izgradili demokratiju. Ni ovaj zadatak nije ništa lakši. Ali bar ilustruje zašto je danas u Srbiji tako teško biti optimista.

Predavač na Fakultetu za medije i komunikacije u Beogradu