Цветови Ла Манче

С надмоћним богатством колорита и топлине, филм "Врати се" (Volver) култног шпанског редитеља Педра Алмодовара са лакоћом хвата за срце. Он је у циљевима скромнији од претходна два његова дела – "Причај с њом" и "Лоше васпитање", мање је "очигледно екстравагантан". Високе домете не постиже сложеном структуром већ реторичком китњастошћу, заводљивим наративним излагањем и ненадмашним редитељским умећем испреплетања мелодраме, комедије и кримића, због чега и најтежи злочини и највеће емоционалне трауме делују питко. Забавно и свеже.

По много чему овај филм за Алмодовара заиста значи вишеструки повратак. Бар за сада је замрзнуо своју бригу о мушкарцима (једини мушки лик у филму и буквално ће највећи део филма провести у замрзивачу – убијен) и вратио се својој омиљеној теми – жени и великом женском царству, својој омиљеној глумици Кармен Маура (17 година нису радили заједно из никада откривених разлога) и својој родној Ла Манчи – домовини Дон Кихота, оностраних сила и јужних ветрова, срцу конзервативне, круте (католичке) шпанске културе. То је терен који Алмодовар добро познаје и дубоко разуме.
Филм почиње призором на малом локалном гробљу, а у панорамски снимљеним сценама затечена је велика група, у црне мараме забрађених а живахних жена, које гланцају мермерне споменике до високог сјаја. Тако Алмодовар уводи у Ла Манчу и медитеранско срце таме, у причу о емоционалним односима породично повезане групе жена чију прошлост и садашњост оптерећују злочини.
На свој препознатљив начин он експлоатише боје, ритуале и антропологију родне груде, завирује у велике породице у којима се чланови међусобно дарују колачима и зимницом, свако сваког љуби и грли, али у таквој блискости немогуће је чувати тајну или бити друкчији.

Главна јунакиња је Рајмунда у изврсном тумачењу Пенелопе Круз којој је Алмодовар наменио контекст лепоте, сензуалности без изразите сексуалности, трагикомичност и животну страсност, дакле све оно што је својом глумачком појавом доносила Софија Лорен у својим првим филмовима. Она је мадридска радница, супруга пијанца и нерадника, брижна и пожртвована мајка мушичаве тинејџерке (Јоана Кобо), сестра разведене Соле (изврсна Лола Дуењас) која има илегални фризерај у свом стану, сестрична остареле и дементне Пауле (Чус Лампреаве), коначно – и ћерка Ирене у узбудљивом и забавном тумачењу Кармен Мауре због које Алмодовар домишљато употребљава инсерт Висконтијеве "Белисиме" како би ставио гледаоцу на знање да је Маури његова Ана Мањани. За Ирену се мисли да је страдала у пожару у загрљају свога мужа, а она се појављује изненада као авет из прошлости...
Међутим, ово никако није хорор филм или прича о авети, то Алмодовара уопште не интересује. Ово је филм о патријархалном југу, о великим тајнама малог места, о комшијским трачевима, предностима и манама великих породица, о женама које нису овог пута на ивици нервног слома, већ на бранику своје части и права на супротстављање злостављању. То велико Алмодоварово сестринство, ти цветови Ла Манче око којих се непрестано шири звук мелодраматичног телевизијског треша који утиче на животе, исповедањем ће проћи кроз личну и породичну катарзу и најтежа искушења, из чега ће изаћи ојачане међусобном љубављу...