Неосновани притвор је бољка правосуђа

Када „шаљу” окривљеног у притвор, судије морају да знају шта то значи. Да би осетили како изгледа бити затворен у четири зида, без могућности комуникације са спољним светом, судије су током обуке на Правосудној академији биле закључане у хотелским собама.

Овај детаљ чуо се на семинару кривичара на Златибору, када се расправљало о одредбама новог Законика о кривичном поступку (ЗКП).

– Сваки судија би требало да проведе бар једну ноћ у притвору да би видео шта то све подразумева, али нисмо имали техничких могућности да то изведемо. Зато смо их, у оквиру обуке, закључали на четири сата у хотелским собама и – није им било пријатно – испричао је Ненад Вујић, директор Правосудне академије у Београду.

Наравно, није препорука да се окривљени за тешке злочине пуштају на слободу. Овде је реч о лакшим кривичним делима за која притвор не мора да буде обавезна мера. Осим тога, многи који су провели део живота у притвору ослобођени су оптужбе.

– Држава Србија тужена је за 32.000 дана неоснованог притвора. Реч је о људима који су провели одређено време у притворским јединицама, а касније су ослобођени оптужби за кривична дела – рекао је Данило Николић, државни секретар Министарства правде и државне управе.

Тема саветовања на Златибору био је актуелни Законик о кривичном поступку, на чијим изменама и допунама брижљиво ради екипа стручњака. По овом законику се већ ради у предметима организованог криминала и ратних злочина, док је за сва остала кривична дела, такозвани класичан криминал, његова примена предвиђена од јануара 2013. године, али је извесно да ће бити одложена, јер у српском правосуђу још нема услова за тужилачку истрагу.

– Тужилачка истрага, као тема број један, засенила је основни проблем новог кривичног поступка, а то је концепција главног претреса односно суђења. Оно је постављено тако да се окривљени и тужилац међусобно „туку” доказима, док суд само пасивно посматра, да би на крају поверовао ономе ко је у том „двобоју” био јачи. Зато морамо обезбедити да циљ главног претреса буде утврђивање истине, са активном улогом суда у томе – рекао је на Златибору проф. др Милан Шкулић, који је на челу радне групе министарства за измену ЗКП-а.

Само изузетно богати окривљени, који могу да плате добре адвокате или читав истражни тим, или окривљени који су добри познаваоци права, могли би да парирају тужилаштву у процесу извођења доказа.

– Типичан окривљени пред нашим судовима је по правилу слабо образован човек, који не може да парира тужиоцу, као другој страни у поступку, иза кога стоји читав државни апарат. Типичан окривљени може да буде једнак са тужиоцем само ако има одличног браниоца. Међутим, код нас не може сваки окривљени да тражи да му се обезбеди бранилац по службеној дужности. Решење овакве поставке је враћање суду активне улоге у извођењу доказа, наравно и доказа одбране – рекао је др Шкулић.

„Боље је и хиљаду кривица ослободити него једног невиног човека држати у затвору.” То је једно од основних начела и циљева кривичног поступка. Да би тај циљ био остварен, неопходно је утврдити истину, а у томе главну улогу треба да има суд.

– Било је случајева да судије говоре како морају да „одрже оптужницу” на главном претресу. То је недопустиво. Суд не ради за тужилаштво, нити је његов тајни сарадник. Суд не треба да суди у корист једне или друге странке у поступку, већ у корист утврђивања истине. Ако постоји место где грађанин очекује да буде утврђена истина и задовољена правда – то место је суд – рекао је др Шкулић.

Указао је на бројне противречности у тексту ЗКП-а. На пример, једна одредба забрањује сугестивна питања на главном претресу, а друга одредба допушта да се током унакрсног испитивања могу постављати сугестивна питања.

Др Станко Бејатовић, професор Правног факултета у Крагујевцу, указао је и на погоршан положај оштећеног у кривичном поступку, а др Војислав Ђурђић, професор Правног факултета у Нишу, упитао је постоји ли негде у свету систем у коме незаконито прибављени докази долазе на главни претрес и „инфицирају” судско веће, а тужилачки списи постају судски.

– Апсурдно је да суд нема одговорност за утврђивање чињеничног стања, а да се пресуда суда може побијати жалбом због непотпуно и погрешно утврђеног чињеничног стања, за шта је одговоран суд – рекао је на др Војислав Ђурђић.

Чак и најбољи стручњаци имали би проблема да примене тако противречан закон а да испоштују све његове одредбе и да се ни о једну не огреше, закључили су стручњаци на семинару, које је организовало српско Удружење за кривичноправну теорију и праксу.

Наглашено је да је Уставни суд Хрватске недавно прогласио неуставним и укинуо чак 54 одредбе хрватског кривичног законика, који је већ био у примени. Законик о кривичном поступку је „мали устав” сваке земље јер се у њему огледа поштовање људских права и слобода.