ОТКРИВАЊЕ АМЕРИКЕ: Застрашивање Обамом

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – У току је велика завера против Америке и на њеном челу је нико други него личност која је пре четири године са великим ентузијазмом изабрана за њеног 44. председника.

Барак Обама није стигао да свој наум заврши у првом мандату, па ће буде ли реизабран, свој опаки план реализовати у другом. Остане ли он у Белој кући, Америка ће остати географски велика, али постати политички неважна, војно беспомоћна земља света, само бледа сенка некадашње суперсиле која је била гарант стабилности и промотор врхунских вредности на планети.

Ово је порука једноипосатног документарног филма који се, под насловом „2016 – Обамина Америка”, од краја августа приказује на више од хиљаду биоскопских екрана, остваривши завидан успех.

Да би га одгледали, скоро четири милиона Американци је до средине минуле недеље на благајнама оставило 32 милиона долара, чиме се сврстао у један од комерцијално најуспешнијих документараца свих времена.

Није додуше успео да добаци до рекорда Мајкла Мура чији је „Фаренхајт 9/11”, који се бави нападом Ал Каиде на Америку и улогом тадашњег председника Џорџа Буша у том догађају, убрао 119 милиона.

„Обамина Америка” је међутим вишеструко исплатила уложено: снимљена је са за холивудске стандарде изузетно скромним буџетом од 2,5 милиона долара.

Филм је у оптицај ушао у завршници предизборне кампање уз објашњење да Американце „информише” како би могли да гласају „обавештени”. Главни аутор филма је Динеш Д’Соуза, Американац индијског порекла, који је овде дошао 1978. да би довршио студије, а потом остварио сопствени „амерички сан”: чим је дипломирао добио је посао у изборном штабу Роналда Регана, а затим постао утицајни гласноговорник америчких конзервативаца.

У међувремену је добио држављанство и у одбрани „америчке изузетности” такмичи се са најугледнијим интелектуалцима десног спектра америчке политике.

Подлога за филм је Соузина књига из 2010. чији је наслов „Корени Обаминог беса”. У филму, Соуза је главни наратор, а оно што веома пада у очи, јесте да себе пореди баш са Обамом: рођени су исте године и у исто време завршили колеџе и оженили се.

Оно што их разликује и што је једна од порука филма, то је да је Соуза Америци захвалан за све што је постигао, док је Обама незахвалник чији су примарни покретачки мотиви антиколонијализам, антизападњаштво и оно што је најважније, антиамериканизам.

Цела прва половина филма посвећена је Обамином оцу, Бараку Обами старијем, не би ли Соуза доказао да је вредносни систем сина заснован на идеолошким уверењима наслеђеним од човека који је породицу напустио кад је Обама имао само две године, а посетио га је само једном, кад је био десетогодишњак.

У Кенији Соуза интервјуише и Џорџа Обаму, председниковог полубрата по оцу, који је из племена где се још практикује полигамија. „Обама није ништа учинио да вам помогне”, сугерише Соуза, коме стиже изненађујући одговор: „Брине он о мени, бринући о свету чији сам део”, па није јасно зашто је то уопште укључено у филм.

Соуза је посетио и Индонезију где је Обама провео детињство не би ли доказао да, иако је номинално рођен на америчком тлу на Хавајима, председник има менталитет имигранта који никад срцем није прихватио америчке вредности, мада је успео да амерички народ обмане и заведе да га изабере на највиши положај у земљи.

Обама је у другој половини филма, који је технички добар, али драматуршки изузетно спор и на моменте веома досадан, гађан муницијом већег калибра.

Приписује му се да је искључиви кривац за то што Америка данас има 16.000 милијарди долара дуга, али не помиње да је буџетски дефицит експлодирао током два Бушова мандата и да је Обама постао председник на врхунцу светске финансијске и економске кризе.

Оптужује се да симпатише исламске џихадисте у Авганистану и Пакистану, али се пренебрегава да је наредио ризичну ликвидацију Осаме бин Ладена.

На списку Обаминих грехова је и иранско напредовање ка атомској бомби, опет уз занемаривање чињенице да он избегава да започне трећи рат у једној муслиманској земљи.

Иако претендује да буде „десничарски Мајкл Мур”, Соуза нема његову врцавост, сатиричну оштрицу па ни убедљивост аргумената. Филмска критика је његово дело оценила доста ниском оценом од 4,4 (од могућих 10), мада гледаоци мисле другачије: чак 77 одсто је после пројекције изјавило да им се филм свиђа.

Утисак је да је филмски напад на Обаму само мелем на рану фрустрираних конзервативаца чији кандидат Мит Ромни, како ствари стоје пет недеља уочи избора, све више заостаје.

Веома провидна пропаганда тешко да ће преобратити демократе и оне још неопредељене. Чим је прошлог понедељка стигао извештај да је преко викенда гледаност била за око 50 одсто мања него претходног, из Соузиног табора лансирана је нова теорије завере: Обамин изборни штаб је оптужен за организовану саботажу филма.