Добри лекари постоје

Велики клинички центри, уз све нас данас, носе терет кризе на плећима. Кад уђеш у неки центар, сећам се једне своје операције од пре 18 година, питали су те већ тада: „Јесте ли донели своју пиџаму?” Гардеробер се извињавао кад ми је предао танку летњу браон пиџаму са чијих су шавова висили конци. Ствар за мене тада неочекивана. Јер болнице су биле места која те облаче у своје болесничко рубље шивено по најстрожим медицинским стандардима.

Сад сам ових дванаест дана походио драгог ми пацијента, и на своју радост затекнем праву болничку атмосферу. Упркос кризи, сви болесници су имали естетски дотеране, светлоплаве пиџаме. Сестре су кружиле по болничким одељењима са стелажама под чијим танким дугим ногама зврје точкићи, а све до врха испуњено мноштвом лекова. Видео сам да управе болница воде упорну борбу за одржање медицинских стандарда.

Али истовремено сам запазио да су у кризи ти стандарди потпали под сенку оскудице. За један од најчешћих лаксативних сирупа, сестра нам је забринуто рекла: „Ако ваша госпођа то пије редовно, онда бисмо вас замолили да јој га као и код куће, ви набављате”.

То смо, наравно урадили, јер схватамо да обиље, сем у спорту, код нас у нашој држави не влада.

Онда се са процедуром болничког рада, сучели наш пацијентски култ лековитог биља. Ја сам, као читалац „сајтова” са интернета изучио један бразилски хвалоспев млевеном ланеном семену (две супене кашике дневно). Сасвим наивно сам запитао: „А да ли можемо да донесемо од куће и ланено семе, па да јој га ви увече самељете и размутите у води?” Наравно, моје питање је било неприкладно. То се стварно по болницама не ради.

Тако смо се ланеном семену вратили тек код куће. У њему су састојци „омеге” и „(про)стагландини” које је открио енглески нобеловац Џон Вејн. (Не онај глумац). Њега сам, кад је био у Београду, кратко интервјуисао за ТВ. Дивио се нашем послу: „Ви тако сваки дан срећете друге људе!” Он је, наравно, био везан за лабораторију и чезнуо је за људима.

У великом клиничком центру река пацијената се смењује из недеље у недељу. Зато особље тих центара стално и изнова среће нова лица. Они морају да воле људе.

И овога пута сам посматрао лекаре како се тихо крећу по болничким собама. Очи свих пацијената и нас њихових гостију уперене су у њих као у резервне пријатеље.

Тужне болесничке очи их читају и анализирају, процењују и мере... Тако су нам се болесници о једном од тих лекара у великој клиници „Свети Сава”, у Београду, поверили с дивљењем: „Замислите, иако је доктор, он помаже сестрама, кад наиђе потреба за хитном негом”.

Сетио сам се прича из мог детињства о народним лекарима. То су били надалеко чувени доктори који су сиротињу лечили бесплатно, а имућнијем свету наплаћивали више. Они су припадали легендарном соју народних учитеља, свештеника па и политичара.

Сада кад свуда видимо само сумрак, дошао сам до повољног уверења: у нашим клиничким центрима постоје и народни лекари. То су наши савременици, они у време кризне невоље, док дежурају, подмећу своја леђа под терет који се обрушио на све нас, гдегод се окренеш. Што задивљује највише: они вештину лечења знају савршено. За неколико сати лечења они поврате моћ говора жртвама најразличитијих инсулта.

Има нечег племићког у њима: иако су отмена господа неће се устручавати да оперу нечистоћу са тела пацијената који су се њима и сестрама поверили на негу.

Неко циничан неће поверовати у то – али такви лекари постоје, одиста.